|
Hajde zapleši sa mnom. Ti si kći noći. Mi imamo pravo na taj poslednji ples, na to da na tren prestanemo da budemo čekaoci pred kapijama logora smrti. Možda još koliko noćas ugledamo svemirske kočije i gledajući ih izgubimo to pravo na poslednji ples. Kad me odnesu nemoj me zaboraviti, ova muzika ti nipošto ne bi dala za pravo da učiniš to. Ti možda znaš kako se sprema kolač ili da načiniš štrudlu sa makom, ali da li bi znala da zaplešeš poslednji put , da snagom tišine učiniš da se pokrenu planine u tebi. Ti svakako možeš zauvek te bogataše svuda vodati, oni imaju gomile novca i svakojake mobilne telefone. Oni su slatki poput šećerne vune za kojom ponekad ostane ukus gorčine. Jedan mali osmeh u nekoj davno prošloj noći me je naučio da ponekad umem da napravim razliku. Zbog nje se ja još uvek krijem u onoj mojoj pećini, ali kada raširim ruke toliko jako da i nebo pukne, možeš videti oblake koji su kao prezreli cvetovi maslačka. Možeš gledati kako puštaju one bele pufnaste tačkice, kao da ih usne dečije duvaju, kao što su deca nekada činila u smirajima nekih davno prohujalih leta. Jedan mali Talijan koji je prolazio tuda, jedan drugačiji plač u noći, bila je kiša, vetrovi su jaki duvali i bili topli, usne su ti bile vlažne, ruke su bežale od stvari, neuspeo pokušaj da staneš, pogled koji prodire kroz mašine, kao da nismo znali, ko da je Bog hteo drugačije. Dole na kraju ulice neko je čekao, bilo je potrebno načiniti još korak još. On će uvek stojati tu i gledaće kako ti se gube tragovi u kiši. Najednom ti se učinilo da možeš da vidiš buduće događaje, da shvatiš kako je zapravo lako napraviti planinu, ili je pomeriti kadkad, ali kiša je činila da ljudi i stvari otiču u nekom pravcu koji je su još davno zacrtali Isus ili Krišna. Odlazeći ipak pokušaj da zaplešeš. Divno je igrati na kiši, a još je divnije kada znaš da te neko odnekud ljubavnim očima gleda. Kad bi samo znala da i ovako umirući imam snagu lokomotive. Rukama ludim još uvek stežem ovu poslednju šansu za koju znam da je nikada neću ostvariti. Ali, ipak nije mala stvar u tome da umireš onda kada osetiš da je baš tada pravi trenutak za to. I kada ti uspeva i da u takvom jednom bizarnom trenu prizoveš onu lokomotivu u sebi. Podigni ruku, pozdravi me, daj tu crvenu maramicu, neka se kao senka vijori za lokomotivom koja će otići ne ostavljajući ni šine za sobom. Hajde zapleši, ljubavi. Možda nikada nećemo biti deo obala nekih još nepoteklih reka, možda ni travu nećemo nikada više videti kako zeleni. Zapleši ipak, ti si jedina kćerka noći za koju su još davno bogovi pripravili presto. Podijum je osvetljen a mi smo samo statisti. Za trenutak jedan bili smo rame uz rame u svom tom ritmu koji je imao snagu privida i svih onih neostvarljivih iluzija. Doći će još jedno proleće a ja ne bih zeleo da u njemu postojim, voleo bih zapravo da budem braon kutija na čelu jedne kratke kolone, da osetim iskonske tragove one zemlje iz koje smo ionako svi potekli. Pogledaj mi cipele sada, imam sasvim nove cipele koje blješte kao dva dijamanta na crnom podijumu koji je već sasvim vlažan od suza. Mnogi plesači padaju na klizavom terenu. Stojim tamo na uglu svega sa cigaretom u krajičku usana i gledam ih kako padaju od umora i ostalih fanscinantnih stvari. Život je zapravo jedna velika igra i ja samo čekam da dođe moje vreme za ples. Noćas ću plešući osvojiti sve njihove aplauze, i znaću, da kada svetla pozornica budu počela da se gase, da je vreme da pođem. Postoji negde jedno tajno mesto a ja još ne uspevam da shvatim da li ja zbog njega jesam ili ono zbog mene postoji. Zapravo, na svetu postoji jedan veliki, čudesni telefon i svako od nas čuje samo poziv koji je njemu namenjen. Evo, spuštam slušalicu tog telefona, razgovor je, zapravo, bio veoma kratak. Ništa nisam ni stigao da kažem. Slušao sam samo, neki glas, kao glas božiji mi je rekao: „Ovako sam nekada pozivao i Betovena, i Elvis je nekada bio kao jagnje pred ovom kapijom. Hajde, dečače, ti zapravo i nemaš prtljaga, put je dugačak, put je drugačiji i valjalo bi poći, ali ipak taj poslednji ples, taj jebeni polednji ples...“ Naravno, ko bi tužnim očima uskratio pravo na to. Hajde, zapleši sa mnom, ljubavi. Život je jedan veliki kokosov orah koji nikada ne uspemo da slomimo. A i kako bi smo? Mi smo samo paradoks u beskonačnom Svemiru. Mi samo remetimo ovo prostranstvo tišine znajući da će na kraju ona pobediti. Noćas kada budeš plesala sa mnom bićeš samo ostrvo u beskonačnom moru, poslednja oaza jedne nepregledne pustinje. Iz tvojih tajnih bunara ja ću poslednju vodu piti. Posle ću biti deo karavana, umotan u sve one odore, sačekivaću neke tamo kamilare, sa beduinima o nepostojećoj slobodi govoriti. I mi ćemo poći. Vremenom će beduina biti sve manje a pustinje sve više. Na kraju ću biti samo samac u pustinji iz koje sam prvobitno pozvan. Ples je težak kada te sunce žari snagom stotina vrelih lavinih izvora i kada ti noge upadaju duboko u sav onaj smrvljeni pesak, ali ću ja ipak zaplesati za tebe ljubavi. Nekada ćeš noću, gledajući udaljena sazvežđa prepoznavati tragove jednog očajničkog plesa koji neće prestajati. Vremenom će svi zaboraviti, vremenom će tragove ovih srna prekriti moćne saobraćajnice od čelika i asfalta. Koliko su srne nekada spajale, toliko će putevi tada razdvajati ljude. U memljivim stanovima visokih solitera ljudi će sa bubama biti i govoriće: „Prokleta samoća, prokleta božija samoća...“ Očekivaće taj veliki rat koji je potreban svetskim bogatašima i biti najtužnija stvorenja koja je Bog stvorio ikada. Zamisli samo, da li bi mogla da ubiješ srnu, da li bi mogla da zapališ krila orlu? I kada shvatiš kako je veličanstven odgovor na ovo pitanje znaćeš i što toliko želim da zaplešem sada, u predvorju jedne predstojeće užasne noći. Pusti mi ruku, pusti da odem, i kada odem ja ću za tebe biti stalno prisutan. Nije li i Isus odlazeći rekao učenicima: „Evo, ja sam sa vama u sve dane do svršetka sveta.“ Znaš, i ti možes da zaplešeš sa mnom, ako ni za šta drugo, ono podrške radi. Muzika je tužna, ali tvoj osmeh vredi. Ti nikada nećeš ubiti srnu, nikada odseći krila orlu. Da su ljudi takvi svet bi bio jedno čarobno mesto. Nije li to dovoljan razlog za ples, ili tragovi te ljubavi koju ponekad naslutimo okolo? Miodrag |
|
O nama neće pisati istorija. Neće biti otisaka naših ruku na pločnicima Holiwooda. Nikada neće ponovo pokušati da nas sastavi biologija. Neće biti knjiga sa crvenim posvetama, neće biti plesanja vila nama u spomen. Da li će iko nekada pamtiti kako se zatresla Vasiona kada sam saznao da postojiš? Da li će opet nekome ovako mirisati hladni februari kada opet nekim čudom talasi nepodnošljive hladnoće dopru iz dalekog Sibira? Možda čak ni film neće snimiti o nama. Možda čak i Bog nekada zaboravi. Možda ovde nekada budu samo prazne zgrade. Možda samo ptice budu stanovale u njima. Možda i ove reke nekada promene svoj tok, možda trava vremenom postane plava, možda se zaista nekada desi i da majmuni postanu ljudi, a ljudi da kolonije prave na drugim planetama. Možda i Isus po drugi put dođe da sudi živima i mrtvima. Možda nekada izda nalog anđelima da zatru svaki trag ovome svetu ako mu se nekada sve smuči, jer nimalo nije lako biti Bog.Ako se sve to i desi, ne brini. Nije bitna Istorija, nije ni biologija. Čak se ni matematičkim izrazima ne može sve objasniti. Moža im čak i nijedna teorema nije tačna, možda su naučnike svo vreme varala čula. Odbaci i sve knjige. U mnogima od njih opisuju samo grozne stvari. Možda nikada i ne stignemo do Misisipija. Možda nas ovde negde u grobove stave. Možda ne bude nikog da očita posmrtno slovo. Možda zabrane religiju pa ne bude ni sveštenika. Da li će deca nekada sedeti u klupama i učiti o nama? Možda će učiti o tome šta je fisija i fuzija i kako se pravi nuklearna bomba, ali zaista ne verujem da će bilo šta učiti o ljubavi. Da li će nekada pocrkati ovi biznismeni u poslednjem času spoznajući ništavnost novca, pa onda tvoje ime kao melem zbog bolova izgovarati. Ne verujem, ljubavi, odlaziće i dalje sa ovog sveta poslednjim tragovima svesti vapajući za svojim bogatstvom koje će ostajati nekim drugim bogatašima. Sudbina nam je da nas svi zaborave, čak i ovi što su sada mali i što jedva glavu dižu da bi pogledali svet. Mi smo samo putnici u ovom grozomornom vozu. Hajde, dođi već jednom, pogledaj ova ostrva koja imam u očima, ova neugasiva sunca koja ne vidi niko. A i šta je toliko bitno u ovom svetu, ko će čitati stranice naučenjačkih knjiga kada dođe vreme vatre i kada sve bude počelo da se topi? Ko će prozboriti koju reč o ljubavi kao što bih tebi ja, zapravo nekom reći da mu je i kuća i grad. Da mu je najdraža reka pokraj koje uvek stoji neko. Hoće li videti ove zelene boje i kroz naslage ovako debelog snega? Hoće li svesno prizivati samoću i odbijati ljude, večito zagledan u daleke praznine? Ja sam danas šetao ulicama zaleđenog grada. Najdraža ženo, kad bi samo znala moje obale, baš one koje si jedina ti počela da naslućuješ. Idi tako, korak po korak i ostani kraj mene. Anđeli se samo jednom rađaju i niko ne zna ni gde ni kako. Sneg se već topi, uskoro ćemo opet ugledati sunce i dani će biti dugački kao svete knjige. I dok sam prolazio tamo znao sam da mi ti jedina imaš pravo svašta reći. Kada rešiš da učiniš to budi nežna, nasmej mi se. Neka mi tvoje oči budu večiti biseri. Tada me ne dodiruj. Budi kći anđela i dopusti mi da umrem zauvek tobom zanesen. I dok budem odlazio znaćeš da sam ja tvoja istorija koja neće prestati. Evo, baciću i novčić: pismo ili glava, sasvim je nebitno, uopšte se na mene ne moraš kladiti. Ja sam tvoj kao što je i Bog, budi sigurna da nikada ništa od ovog neće prestati. Da li me voliš? Da li ti se ponekad učini da vidiš most, da nekog posebnog trenutka u gomili ljudi osetiš prizive užasne samoće? Ili ti se učini da još nije vreme da se kupi loz kao da će lutrija večno trajati? Kao da oni već ne pakuju svoje ostarele šatre za neke dolazeće generacije. Za neki novi, dolazeći: bolji ili gori svet. Kao da ne čuješ trubljenje poslednjih vozova sa zelezničkih stanica, ili sirenu našeg Titanika koji svakako, sa nama ili bez nas mora jednom poći. Možda, zapravo ni to nije tačno. Možda sam samo ptica koju več užasno bole krila i koja će ubrzo zauvek pasti. Ptica koja traga za svojim čarobnim drvetom i koja je već milijardu puta preletela svet ne nalazeći ga nigde. A možda si ti to drvo oko koga svake noći vile igraju i pevaju: „Roses are red“? Ali naravno te su tajne skrivene, i ja ih ovako ništavan i ne pokušavam dokučiti. Jedne večeri, pre mnogo godina, dok sam još verovao da postoji svet i da ću možda nekada uhvatiti sreću za krajičak haljine, dok je svirala u daljini lagana morska muzika a ja dubio lubenice kao američka deca sto čine sa bundevama za Noć veštica pokušavajući da napravim najstrašniji fenjer od koga bi se čak i starci uplašili, a kamoli ostali mali ljudi, dok je onaj topli vetar donosio mirise mora a ja tek postajao svestan svoje smrtnosti znajući da ću nekada morati od svega toga otići... (Stani, čuješ li: Los indios Tabajeras sviraju MARIU, i majčine ruke te zovu a otac zbog nečega plače u tami, ti uopšte ne uspevaš da dokučis stvari, juriš ka njima, onda se slike gube, postaju prividi, ti drhtiš, sama si a noć je, gomile utvara prolaze tuda...)... tada sam spoznao da negde postojiš, te večeri, tamo u tom dalekom kraju, i da li da ti kažem da sam posle plakao, da sam pobacao sve, da sam pobegao u šumu koja je bila pored, da sam jecao pokraj onog južnjačkog drveća nadajući se da će me neko tražiti, ali mene nikada nije imao ko da traži. Otac je tada ljubio usne ko zna koje ljubavnice a zvezde su te noći bile neme. Pocepao sam košulju o grane onog šiblja i ruke su mi bile prepune krvi. Tako sam dočekao zoru i one rumene oblake. I bez obzira na svu tugu tog trenutka ja ga, vidiš, nikada neću zaboraviti. Pogotovo ne večeras, jer opet je jedna takva noć. Poljubi me u snu večeras, daj mi malo tog zlatnog praha, blagoslovi moje puteve i znaj da ti ja neću prestati. Poljubi i sve one devojčice u sebi, a ja se kladim da ćeš jednog dana prepoznati koja je među njima ona jedina prava i da ćeš joj dati ruku. Ona će ti onda šapnuti koliko te je dugo vremena čekala i koji trenutak posle, sasvim neprimetno, postaćete jedno. Probudiće se tada ona davno zaspala obala, i tvoje oči gledaće pogledom devojčice ka dalekoj pučini, i rećićeš sebi: „Gle, svi ovi talasi kao šare na koži zebre koji tako čarobno paraju telo Okeana koji je veliki kao ljubav koja nikad neće prestati.“ Tvoj, Miodrag |
|
U očima ti neka prastara duga, u srcu ti tuga. Ipak se nadam da sam negde tamo i ja. Sinoc je jedna zvezda pala, nisi je ni videla, nisi ni znala a ni ja ne umem baš da pričam o tome. A dole su vojske, dole su straže, stežeš mi ruku, osećaš da beskrajnost sveta nas zove. Pričam ti o molitvi majci Zemlji, u tajnim knjigama kažu da je i Isus pričao o tome. Možda smo još samo ona deca koja su ostala skrivena u nama, možda su stvari sasvim drugačije od onih koje vidimo. I možda neće ni biti rata, možda su se samo stari proroci šalili sa nama. Kako god bilo voleo bih da te zaštitim ako i pored naše ljubavi uskoro do toga mora da dođe. Kažeš mi: „Možda ni Bog nije tako dobar, možda nas svo vreme samo lažu. I možda je Isus zauvek mrtav, možda je tama pobedila još onda.“ Stežem ti prste, osećam kosu, čujem taj vetar što prolazi svetom. On zna da priča, on ponekad vrišti ali ja nikada ne želim da ti govorim o tome. I sada ćutim, jer zašto bi ti znala ono što ni anđeli ne treba da znaju. Možda i nećeš ostati sa mnom, možda ćeš nečije tuđe držati ruke. Tajna je u stvari u tome da se dva Kosmosa samo jedanput sretnu, samo jedanput u životu jednoga Boga. A, vidiš, mi smo dva Kosmosa i mi smo se sreli, a i teško da ćemo moći da nadživimo vladavinu ovoga Boga. Da samo imam usne koje umeju da prenose tajne rekao bih ti da u našim telima borave bića koja su ustvari najgori paraziti. Od vremena nojeva, kada im je to dopušteno, pa evo i sada, u tebi i meni, postoje bića naše dužine, bića nalik zmijama. Zašto nam već jednom ne kažu istinu, zašto i mudraci ćute o tome? Kada postiš dovoljan broj dana i zastaneš pored tržnice mesa taj odvratni stvor izađe iz tebe i udavi se u svom tom mesu. Ne, nisam ja lud, o tom pišu mnoge tajne knjige i mnoge nam religije govore o tome, ali smo mi zaboravili da čitajući i razumemo napisano. Ali ovog trenutka mi samo silazimo niz padinu ovoga brega i ja te pitam da li znaš nešto o andjelima majke Zemlje. Ti samo ćutiš, pogled zanesen, zar stvarno ne shvatas da će i svet uskoro biti raznesen? Kapetan straže stoji pred nama. „Ne može dalje“, zamisli samo nam to kaže. I onda rešimo da tu provedemo noć, jer ko će sad nazad uz strme stene. Prostremo tu ćebe i onda legneš. Sa ljubavlju gledam to telo što noćas ćuteći leži kraj mene. Noći znaju ponekad da budu duge, pogotovo kad lutaš dolinom tuge. A mi smo lutalice, i ti i ja, poligoni naših duša su naprosto predivno mesto kao stvoreno za to. Ali, noćas mi gledamo zvezde, noć je vedra i mnoge naše unutarnje stvari će noćas naći put izlaska, a takve stvari ponekad znaju da budu veoma bolne. Stavljaš uvo na hladno tlo a ja ti govorim da će noćas svi anđeli Zemaljske majke biti sa nama. Januar je mesec, početak je neke sasvim drugačije godine u istoriji čovečanstva. Odavno više nema ni zima, ni snega. Zaista smo modifikovani jer modifikujući majku Zemlju mi smo uspeli da modifikujemo nas same. Jedna od tajni je da nas truju. Neko nas svakog jutra prebrojava, neko vodi računa da se previše ne namnožimo. Čuvanje stoke daje rezultate samo ako se vodi računa o tome da broj komada ne pređe granice ekonomske isplativosti. Neko nama trguje na svemirskoj berzi. Neko, negde, ima uvid u naše misli, strukturu tela. Kontrolori tame odavno su sa nama. Ove beskrajne noći ja bih želeo da te zaštitim od takvih stvari, ali ja sam svestan svoje nemoći, ja sam svestan nemoći celog čovečanstva da bilo šta uradi po pitanju zaštite. Umovi ljudi pod dejstvom moćnih antena sa Aljaske i opasnog fluora odavno više ne razmišljaju o ljubavi i sreći. Ljudi oko nas postaju roboti koji vođeni dalekim, hladnim rukama neumitno srljaju u sopstveno propadanje. Sasvim do skoro i mi smo bili takvi ali neka praiskonska sila koja se oslobodi kada se sretnu raspolovljene duše učinila je da sada stvari vidimo nekim sasvim drugačijim očima. Tako sam ja noćas, gledajući zvezde i razmišljajući o svoj toj sili koja se ustremila na nas, a istovremeno te voleći ljubavlju koja je nadilazila zemaljske stvari, jednu tihu suzu pustio koja je bila kao pečat koji pada sa nekih kapija najtajnijih carstava. I kada je ta suza pala na tvoje lice i počela da ti klizi niz obraz ti si govorila: „Evo, počinje da pada kiša.“ Ali ove noći nije bilo kiše, a nebo je bilo nekako posebno vedro. I posle, dok si ti već spavala a ptice noći se čule u daljini, ja sam još dugo, dugo gledao put najudaljenijih zvezda. Ujutru je jedan od anđela Zemaljske majke obasipao naša tela svetlošću i mi smo videli da ni vojske više nije bilo. Samo tragovi bornih kola i kamiona koji su ostali iza. Anđeo svetlosti, koji se pojavio u društvu sunca ponovo je bio sa nama i ja sam te podsetio na to. Rekao sam ti: „Vidi, sada je toliko anđela sa nama. Cele noći smo bili u društvu anđela zemlje i zato su nam kosti ovog jutra tako gipke. Anđeo vazduha je svo vreme obavijao naša tela svojom snagom i mi smo zato spremni da sada udahnemo vazduh punim plućima i osetimo polet deteta u sebi. Dole teče rečica i hajdemo tamo da dodirnemo anđela vode, da mu se prepustimo u činu sličnom svetom krštenju.“ I mi smo krenuli ka reci, a kada ideš ka reci iznova si spreman da upoznaješ taj tajenstveni svet koji se uvek u takvim prilikama odnekud pojavljuje, počev od sve gušćeg rastinja, ježeva koji su nekim čudom još uvek budni, kućica mrava koje su svuda okolo, bubamara koje su zapravo najdraži ukrasi zelenim travama. Posle, kada si izlazila iz vode, rekla si mi da si sada gladna, da osećaš neke nove vibracije u svome telu i da svaka ćelija tvog tela oseća neku nepoznatu vrstu gladi i mi smo pošli u potragu za hranom. I idući videli smo jednu kravu koja je pasla i bila je tako lepa, ta krava, tog jutra, tako savršena u opštem utisku koji poljana zna u nekim ovako posebnim jutrima u čoveku da ostavi. „Vidiš li šta jede ova krava? Pitao sam te a ti si skoro već znala šta ti želim reći. „Zašto bi mi ljudi uopšte morali da jedemo telo krave kada je ona zapravo ono što jede? Nikakvi alhemijski procesi se ne dešavaju u njoj koji kamenje pretvaraju u zlato. Ugljenik koji je u travi samo postane ugljenik koji je u kravi, vitamini iz trave pređu u nju, a i ona sama je živi dokaz da je naša Zemaljska majka sve ono što je potrebno za život jednog tako moćnog bića jednostavno rasprostrla po sebi. Ubiti tu kravu da bi je se pojelo značilo bi nipodaštavati nešto tako veličanstveno i citav jedan univerzum koji je bio smešten u očima krave ubiti nanoseći pri tome izvanrednu bol.“ Ti si ćutala i smejala si se životu. Bilo ti je to jedno od najlepših jutara i to ti se, zaista, i u očima moglo videti. Toga jutra mi smo pronalazili najčudnovatije trave koje je bilo moguće pojesti, suvo voće po zemlji i sveže na granama drveća. Naša čula su upoznala neke nove ukuse a tela bivala sve snažnija i ispunjenija nekim posebnim mirom kakav duša koja je čista zna da donese. Tako su onda skoro svi od anđela naše Zemaljske majke bili što oko nas, što u nama ali kada smo se ponovo vratili do reke i dok smo pili tu vodu osetili smo da se nešto sa našim telima dešava. Najednom, mučnina se pojavila, a mi pomislili da nije možda neka od trava bila zatrovana, ili da je jednostavno došlo vreme umiranja, a bez obzira na ceo koncept i suštinu smrti, prekrasno je umreti zajedno sa svojom najznačajnijom osobom u čitavom Univerzumu. To samom tom pokvarenom činu daje neke sasvim drugačije dimenzije. Ipak, kada sam ugledao da padaš tu pored mene, dok sam gledao te ruke kako lebde u vazduhu, čuo tup udarac tela o tlo, video trzaje tvog tela koje se treslo kao telo osuđenika na elekrtričnoj stolici, beonjače tvojih očiju, tvoje lice bez svesti, i ostalo što sam video u toj samo jednoj sekundi koja je tako predugo trajala, ja sam bio najtužniji stvor u svim božijim svetovima tada, da je i sam Bog osećajući tu gomilu tuge koja je na tren zaljuljala negov presto, sam sebi u bradu progunđao: „Opet onaj Miodrag, opet onaj Miodrag...“ I dok je Bog tog trenutka ozbiljno razmišljao da pristupi konačnom rešenju moga pitanja i da me ubije tamo dole kao skota, jer ko sam, zaboga, ja da svojom tugom malo malo pa uzdrmavam neke tako moćne prestole; jedan zadihani anđeo je dahćući uleteo u odaje dobroga Boga i sasvim u panici mu preneo da su u Omega svetu bića tirkiznih boja na pragu da dokuče tajnu stvaranja i da bi, ako bi se to zaista desilo, za tili čas informacija o lažnosti svega stvorenog protutnjala svim stvorenim svetovima što bi veoma značajno uzdrmalo celokupnu nebesku vladu do te mere da bi možda čak i pala. I Bog je onda, sasvim ponesen novonastalom situacijom, zaboravio na mene, jer morao je da u trenu donese veoma tešku odluku, ali ni bogovi ponekad nemaju izbora. I dok je Omega svet sa svih 19 milijardi stanovnika koji su bili sačinjeni od najlepših tirkiznih boja, u jednoj fantastičnoj eksploziji posle koje svi zakoni poznatih nauka prestanu da postoje i sve se vrati u jednu beskrajno malu tačku, za samo jedan beskrajno mali delić sekunde u potpunosti nestao, ja sam od siline bolova u sebi počeo da padam licem ka zemlji. I tada sam to video. Video sam to najogavnije stvorenje kako izlazi iz tvojih usta, čuo sam ga kako jezivo krešti, a onda sam osetio da se i u mene nešto pokreće, osetio sam kako mi se dešavaju promene u mozgu, u plućima i utrobi. Onda sam počeo da se davim, tamo dole na toj zelenoj travi, jednjak mi je bio pun nečega, nečega tako odvratnog i zaudarajućeg da sam osetio neodrživi nagon za povraćanjem. Usne su mi se neprirodno širile kao usmine gravidnih žena, i onda je sluzava glava tog gada izišla iz mene, a koji sekund kasnije taj odvratni stvor je bio ceo izvan mene i zajedno sa onim parazitom koji je izašao iz tebe ječali su kao svinje koju kolju i koje naposletku shvate da im sem boli ništa drugo više nije preostalo. Tada si se i ti probudila i zajedno smo gledali umiranje tih skotova, i nekih kratkotrajnih, bljeskajućih trenutaka mogli smo gledajući naslutiti i bele haljine andjela vazduha koji je svojom nežnošću pržio tela tih ubica. A oni su se okretali tamo, pokušavali da se ječanjem dogovore o putu izbavljenja i izgleda da je jedan od njih pomenuo reku i stvorovi su pojurili tamo. Ali, u reci je već bio skriven andjeo vode i oni su ulazeći shvatili da je čista voda ljubavi za bezdušne, ohole nakaze zapravo najopasnija kiselina. I oni su ulazeći tamo osetili da počinju da se tope, ali povratka nazad im više nije bilo. Samo su stigli da još jedanput ječeći zavrište i odmah zatim bili su pretvoreni u oblake smrdljivog sumpora od koga je posle nadaleko sve tako grozno zaudaralo. A mi smo polazeći odatle, sa tog smrdljivog mesta, osetili neku čudnu lakoću u sebi. Sve ono što smo nekada mislili da možda možemo da budemo mi smo tada bili. Sva ljubav svih svetova bila je tada u nama i nikakvih zlih pomisli unutar naših tela više nije moglo nikada biti. „Ljubavi, volim te“ tako sam ti govorio i ti si tek sada, posle ove promene koja se desila u nama, mogla da shvatiš kollika je zapravo večnost skrivena u tim mojim rečima. I išli smo mi tom šumom, tim poljima u koje smo dan ranije došli jer su nam proroci rekli da će danas početi najodvratniji od svih ratova. Ali, ovo jutro je bilo mirno i mi smo idući nailazili na napuštena borna kola, tenkove koji su stali, avione koji nisu ni poleteli. Zapravo, ponesen sudbinom bića tirkiznih boja, i osećajući neku čudesnu grižu savesti u sebi koja nije svojstvena bogovima, naš dobri Bog je rešio da za izvesno vreme prolongira stvari. A pošto Bog ne živi ni u danas, ni u juče, učinio je da se u pravom trenutku za to na Suncu dese neke strahovite eksplozije i dolazeći do Zemlje ti solarni vetrovi su učinili da celokupna vojna mašinerija stane. Otkazivali su moćni motori vredni stotina bilijardi dolara u trenu. Sav onaj novac koji je godinama bio ulagan u te moćne stvari i zbog koga su milioni dece morali da umru od gladi bio je nemoćan pred tajnom solarnih vetrova. Sve što je tim novcem načinjeno bilo je neupotrebljivo a vojske su se, videvši to, razbežale i vojnici su ponovo postali očevi, braća i ljubavnici. Znali smo da će biti potrebne godine da se gospodari rata oporave od ovog udarca, da se ponovo sve podigne na svoje noge i vojske nanovo okupe. I mi smo pre svih drugih ljudskih bića tog jutra znali da imamo poklonjenih još par godina. Možda si me zato ovog neponovljivog jutra tako jako grlila, i mozda sam ti ja zbog toga najnežnije reči u uho govorio. I idući dalje mi smo ugledali most i znali smo onda da se kraj njega moramo rastati jer su nekim paradoksom naši putevi bili predodređeni za to. I možda ćeš nekada pomisliti: „Jebivetar je onaj Miodrag, ko zna šta on u stvari misli, i otkuda njemu pravo, ma ništa se od ovoga nikada nije ni zbilo, ja sam samo sanjala, ma šta bi on meni, i, vidiš, da mu to uopšte i padne na um, pa ja ću njega ovim, ja ću njega onim, neka crkne, govedo, e baš mu ni sveću neću zapaliti, ma ko je on ustvari, bitanga jedna knjaževačka, gde mi je oglagija, ili bih ga bolje metlom, koji je ono kreten, on će meni moja Tonata, ma to je samo jedan pacov pokvareni, imam ja svoju ljubav, živog ga treba u krematorijum staviti, a šta misliš da mu vazduh u venu ušpricam, u pakao će đubre, bilo bi dobro sapun od njega skuvati, što bih ga volela videti u napuštenim reaktorima Černobilja...“ i možda ćeš još stotinu takvih stvari pomisliti o meni. Znam zasigurno da će biti i takvih dana. I možda ćeš usrećivati neke druge ljude. Svakakvih će još stvari na ovom svetu biti. I možda ću i prestati da postojim, možda ću postati samo pesma koju u nekim maglovitim jutrima kada nema ljudi nad površinom zemlje neki usamljeni patuljak čuje. Sada, dok te gledam kako prelaziš na drugu stranu mosta i odlaziš i sve one anđele dok vidim koje vodiš sa sobom i ne znajući za to, ipak znam da ćeš se u nekim presudnim trenucima setiti svega i da ćeš pomisliti: „Kako je samo voleo mene moj Miodrag, ko bi to još od ljudi mogao rečima iskazati.“ I kada počnu sva ona stradanja, i kada svi budu budu spašavali svoje guzice a vriska umirućih se bude do neba čula ti ćeš u nekom svom drugačijem svetu biti mirna jer ćeš znati da te negde čeka moja ruka. Ustvari, čekaću pored ovog istog mosta jer ja i ne planiram više da idem odavde, i mi ćemo se tada za jednu posebnu večnost ponovo sresti. tvoj, Miodrag |
|
Zvezda je sijala na nebu, zvezda je sijala mala. Nebo je bilo neobično mirno nad lukom napuštenih mornara. „Koja je suština praznika?“ upitalo je dete unutrnjeg starca. Ja sam bio nemi posmatrač, nisu me ni videli jer nekim čudom, upravo tada, prelamale su se stvarnosti i svetovi mešali međusobno. Ipak, bilo je lepo okolo. Bio je sumrak a oblaci bili crveni, kakvi ponekad, u vreme srećnih dana, znaju da budu. Vetar je donosio mirise sa nekih udaljenih obala i prepoznavao sam u njima obrise nekih dalekih gradova izmešane sa mirisom džungle i hiljadama godina starih tropskih prašuma. I ako je mirisima moguće dati imena ja sam tada osetio miris tigra, miris lavande, lovora, eukaliptusa, divlje borovnice, miris maslačka, miris slame kakav postane kada u njoj prespava lav, miris masti kita i slatkasti miris krvi pobijenih majmuna. Ovim mirisima prirode posebnu notu su davali tanani mirisi utovarnih luka, drvenih paluba, polupijanih, nakinđurenih prostitutki i mirisi slanih suza mornara koji nije ni sanjao da će u nekom trenutku svoga života biti tri okeana daleko od kuće i da će nekako osetiti da negde, u nekoj noći, njegova voljena ljubi drugog. „Suština praznika je u onoj maloj zvezdi, gore“ rekao je unutarnji starac dečaku, „jer, zamisli, ko bi primetio jednu takvu malu i lepu zvezdu za vedrih noći, kada je nebo ispunjeno nebrojenim zvezdama? Ovako, u nekoj posebnoj noći, mi vidimo najdražu zvezdu jer je ne zaklanja svetlost onih drugih zvezda.“ Dečak nije najbolje razumeo starca, i nije ni slutio da će biti potrebno da prođu tolike godine da bi shvatio poruku njegovih reči. Naši narodi su odavno zaboravili suštinu praznika jer su izgubili iz vida da njima treba da predstoje dani odricanja i asketizma da bi se njihova lepota mogla primetiti. Ovako, sve prerasta u čisto orgijanje i perverziju i svaka moguća sreća bude neprepoznatljiva u moru običnih stvari. Onda, te večeri, i ja sam naučio nešto slušajući glas tog starca i prepoznao se u sadržaju njegovih reči. Samo ja više nisam bio mlad, a moj unutarnji dečak bio je skriven toliko duboko u meni tada. Tu luku sam napustio iznenada, i od nebrojeno mogućih stvarnosti ja sam se vratio u ovu koja mi je oduvek bila određena. Nekada se ta lutanja dogode u snovima, nekada u samotnjačkim maštarijama, pogotovu onda kada se klima menja i iz hladnih dana pređemo u tople. Takav je nekakav bio i početak ove godine. Prvo jutro nove godine. Nestvarna toplota. Ozonske rupe o kojima su nam uvijeno pričali. Promena klime. Oprezniji kažu da ćemo za pedeset godina ovde gajiti pomarandže i palme. Oni upućeniji ni to ne pričaju, samo ćute kao zaliveni. Bog je rekao da će u poslednjim danima biti dato suncu da žeže ljude ognjem. Možda je ovo početak, uglavnom prvo je jutro, sam sam na ulici, slušam tišinu. Ljudi su noćas pili i jeli baš kao što su činili i u vreme Nojevo. Sada nikog nema, usnuli grad je obavijen sivilom i smradom bljuvotina i mokraće. Spavaju i ulični psi koji prethodne noći zbog buke ljudi to nisu mogli da čine. Znaš, nosim te u srcu sada i zato su moji koraci tako teški. Moja kičma nosi težinu dvoje ljudi. Cela si u meni sada. Kraj mosta zastanem i gledam u reku. Slušam je. Ona ponekad zna da ispriča priču. Ovog puta je ništa ne ometa i shvatam da reka i ja nikada nismo bili bliži. Hoću da bacim opušak u nju i da čujem zvuk pada, da čujem pljusak zatim. Pomislim prvo o biorazgradljivosti duvana i hartije pa tek onda učinim to. Da je opušak od plastike nikada to ne bih učinio jer ja volim moju reku. Za neke od najlepših trenutaka u mom životu treba njoj da zahvalim. Nekada je bilo dovoljno samo da bude tu pa da osetim onu dečačku ushićenost. Neke prastare šetnje sa ocem uz obalu, odsjaji svetla grada u njenim talasima. Iz udaljenih kafana orkestri sviraju: „Zbog jedne divne crne žene“. Divna stara muzika. Bili su hit tada: Kićo Slabinac, Pro Arte, Korni grupa, Indeksi... Sećanje se vraća tako iznenada kada stojiš na pragu nekih novih početaka. A ovoga jutra je upravo počinjala dve hiljade i peta godina, i bez obzira na sve uzalud razbacane čestitke i poruke o sreći istina je da smo mi ljudi totalno nemoćni da upravljamo stvarima. Ovoga jutra to smo znali reka i ja. Ostali su i onako tvrdo spavali i spavaće još satima. One večeri, među mornarima, unutarnji starac me je ipak primetio. Shvatio sam to po ceduljici koju sam odlazeći od reke u svom džepu našao. Dok sam pokušavao odatle da izvučem kutiju cigareta taj grubi papir mi je privukao pažnju. Poruka je bila potpisana sa „Mudrac“ ali sam odmah shvatio o kome se radi. Starac je umeo da prepoznaje ljude iz drugih dimenzija i nekako mi je taj papir gurnuo u džep. Na prelasku između dimenzija neka slova i čitave reči su nestale. Papir je bio žut a mastilo plavo. Samo slova tvog imena su bila ispisana crvenim mastilom. Shvatio sam da je to krv i najlogičnija pomisao mi je bila da to mora da bude moja krv, da sam ranjen na prelasku između stvarnosti. Onda sam osetio toplotu i vrelu tečnost koja se slivala niz moje telo. Osvrnuo sam se za sobom i video krvave tragove. Možda mi je zato i bilo tako teško da hodam uspavanim ulicama, ali to je bilo manje važno sada. U pijanom i uspavanom gradu nije bilo nikog ko bi mi mogao pomoći. Pročitao sam poruku starca i onda tim tvrdim papirom pritisnuo ranu na grudima. Papir se začas obojio u crveno i tada je krv stala. Tvoje ime je ponovo lekovito delovalo na mene. Osetio sam da postajem jači a da se papir polako pretvara u kožu. Kada sam ponovo stavio ruku tamo više nije bilo ni rane ni papira. Tako je tvoje ime zauvek uraslo u mene. Magare je paslo na livadi a griva mu je bila prožeta zlatnim nitima. Prvo živo biće ovoga uspavanog jutra i ja sam shvatio da sam zamakao iza poslednjih gradskih ulica. Grad se pružao u svoj svojoj lepoti i osvrćući se za sobom ja sam ga pogledao. Obrisi visokih zgrada, oblaci dima i kuće na proplancima. Bogataši i sirotinja skupljeni na jednom mestu, gospodari i sluge, ljudi i psi. Možda je to zapravo suština grada. Ali, ovoga jutra na livadi, bili smo sami - ja i zlatno magare koje je imalo oči najnevinijih dečaka. Trebalo bi da nema trave sada, trebalo bi da tragovi trave budu prekriveni snegom, ali nije bilo tako. Čak sam i prve mladice nekog novog proleća ugledao u uzvišenosti nastajanja. Dolazeći ovamo ja sam razmišljao o poruci starca. Pisao je o cunamiju koji je neposredno pre svega ovoga pogodio svet. Pisao je i o svetu koji neće žaliti, o sto pedeset hiljada mrtvih. Kada prođu proslave tek onda će Evropa stajati ćutke, tri minuta jednog podneva, čak će i prenos MTV-ja tada stati ko da sam satana prolazi svetom u tihom mimohodu. Pišući o cunamiju napisao je velikim slovima OPET a posle se masltilo razlilo, da bi naredna reč bila ZNAK. Znao sam da govori o božijim znacima i da je ovde reč o tome da će se u te dane „Zemlja tresti po svetu vrlo,“ „da će biti gladi i pomori,“ „da će se čuti ratovi i glasovi o ratovima,“ ali da se ne plašimo jer sve to mora tako da bude. I, gle, zaista, svet se nije ni plašio. Još uvek je spavao tamo dole, ispunjen beznađem. Tada sam se setio da su i tebe noćas ljubili želeći ti sve najbolje, znao sam već tu formu, one profane reči: sreća, zdravlje, novac... Kao da su bogataši na plažama Indonezije imali išta manje pre nego što je naišao talas. Pohodeći te te novogodišnje noći u tihoj auri kakvu ponekad koriste anđeli kad pohode ljude, i ko zna kakvim silama ponesen, ja sam ti poželeo završnu slobodu večnosti, mimo svih stega naših smrtnih tela, neumitnu želju da jednom, kada i reči urezivane na kamenu budu prestajale da postoje, ove dve duše, jedna koja je u meni sada, i ona druga, koja je u tebi, budu ponovo spojene u onu iskonski loptu koja blješti milijardama boja i koja kazuje da zapravo ničega pre nje ozbiljnog nije ni bilo. Da zapravo sanjamo ove nestvarne iluzije i ove moje reči sada da su samo san, a da ćemo jednom, budeći se i shvatajući suštinu, i pre nego što izgubimo sebstvo postajući samo oblici i boje, i pre nego potoci suza zauvek zamru u nama, stići da izgovorimo reči ljubavne i ruke, kao ruke dečije, zauvek jedno drugome stegnemo uspevajući tako da preteknemo taj poslednji tren i zauvek zaleđeni u večnosti ostanemo takvi kao reči Prevera u parku Monsuri, jednog zimskog praskozorja što su ostale, u svom onom blještavilu usnulog Pariza. Tada sam po prvi put tog jutra osetio da zemlja drhti. Udar je bio toliko jak da sam pao na kolena. Misleći da možda amerikanci negde vrše atomske probe uzalud sam tražio pogledom nuklearne pečurke. Jedino što sam video bilo je ono usamljeno magare kako nošeno snagom stotina divljih konja beži uz visoki proplanak a njegova srebrnasta griva nošena hladnim vetrom sija žarom najljubavnijih zvezda. Sledeći udar je bio najžešći i ja sam čuo da negde zemlja puca, da tutnje negde neke podzemne vode probuđene iz milenijumskih snova. Daleko ka horizontu, dvadeset kilometara odatle video sam kako se diže zid vode i kako celom dužinom prekriva liniju pogleda. „Da li je moguće da postoji zemaljski cunami, da li je moguće?“ mislio sam tada dok su se bilioni litara podzemnih voda kao aveti kotrljali ovim ustajalim kopnom. Ipak, bez obzira na sve opasnosti, bilo je predivno posmatrati tu masu vode koja se kotrlja, kao da je mesec avgust a ovo ispred pučina nekog zaboravljenog okeana. Čak je i sunce, primetivši događanja na zemlji, tada zablještalo jače, da li zbog patnje ili jednostavno poneseno vizurom događanja, zaista je nebitno sada. Gledajući taj paradoks prirode pred sobom i čekajući vodu uspeo sam da saldiram svoj život. Za tako nešto u takvim trenucima uvek ima vremena. Da li sam bio srećan ili ne, na to pitanje ipak nisam uspeo da odgovorim. Možda sam samo bio zanesenjak i lutalica u čije svetove nikada niko nije uspeo ni da zaviri. Ni malčice, zaista. Onda si se desila ti. Možda je moja teorija o tvom anđeoskom poreklu zaista tačna. Ponekad samo anđelima uspevaju neke tako tajne i zagonetne stvari. Pogledao sam poslednji put grad pred sobom. Voda je već bila sasvim blizu i udar će se desiti za manje od deset sekundi. Ljudi su još uvek spavali i nijednog bića nije bilo na ulicama. Prve zgrade su pale uz tresak, posle su se ostale samo nizale i sem tutnjave vode ništa se više nije ni čulo. Vodeni zid je bio neumoljiv a ceo naš tako mukotrpno stvarani svet samo jezivo lako uništiva kula od karata. Grad je pao za samo četiri sekunde, a za još dve i gomila vode će doći do mene. Bilo je sasvim dovoljno vremena da ti pošaljem poruku ljubavi i ja sam to i učinio. Sledeće što sam video bio je zid visok deset metara, predivne plave boje. Tada me je udario svom žestinom i znao sam da mi je svaka koska u telu slomljena a unutrašnja krvarenja nebrojiva. Ležao sam na dnu tog novostvorenog okeana i ugledao sam patuljke tada. Znao sam da je moj unutarnji dečak sada već definitivno mrtav i da patuljci dolaze po njega. Gledao sam ga dok se igrao ispod svih tih naslaga vode uzaludno tražeći ribe i školjke ne znajući da njih u podzemnim vodama nema, da će tek vremenom u vodi odnekud doći i nastaniti ova polja koja će tada biti peskovito dno ispunjeno prelepim koralima. Patuljci su pružili ruku dečaku i on je pošao sa njima. Tamo gde idu ima i princeza, i anđela, i vila i puno žena koje će jedva dočekati da nekome budu majka. Sve ono za čim je on žudeo biće mu dato tamo i meni je bilo drago zbog njega, ali ipak nikada, nikada ja neću moći da zaboravim mog tužnog dečaka. Gledajući kako mu se zadnji obrisi gube u vodi ja sam plakao za njim ali nije imalo smisla u vodi plakati kada voda odmah spere sve tragove suza, ili zapravo mora zbog toga postaju slana? U raspukloj zemlji, ispod slojeva vode, tada sam video neke davno umrle rudare. Začudo, ustao sam i krenuo ka njima. Silina tektonskih poremećaja je razotkrila neki davno zatrpani rudnik dijamanata, a ja budući da sam bio tek samo unutarnji starac tada, i shvatajući samu suštinu jedne zrele ljubavi, šta bih drugo i mogao da poželim, a ako bih i poželeo zar to ne bih mogao da nađem u finim prelivima koje svetlost stvara u nebrušenom kamenju. A tamo je kamenja bilo, bilo ga je na gomile. Čak se i svetlost odozgo probijala a i mrtvih ptica je bilo na dnu, ali su pevale, zaista su pevale, ili bi se neko možda usudio, da ovu divnu muziku koju sada čujemo, nekim drugačijim rečima nazove... Tvoj , Miodrag |
|
Bitisao sam u nekom svetu koji se nalazi između raja i pakla. Doktor koji je učinio da se tamo nađem je imao sve što um smrtnog čoveka može da poželi – prekrasnu vilu u bogatom predgrađu koja je imala puno spavaćih soba i četiri kupatila sa pozlaćenim slavinama, saunu, teniski teren i bazen pozadi. Imao je luksuznu limuzinu i ženu lepoticu kakva obično ide uz sve to. Njegova deca su učila u najelitnijim školama i doktor je bez problema mogao da ispuni svaku njihovu želju. Vodio ih je da letuju i zimuju na prestižnim mestima. Nikada nije brinuo o parama a i zašto bi. Bio je deo industrije smrti i pripadao jednom svetu u kome je smrt bila najunosniji biznis. Doktor je voleo da ustane rano ujutru i tada bi izašao na svoju ogromnu terasu, udahnuo bi vazduh punim plućima i tada bi toliko bio zadovoljan sobom da bi najradije zapevao, zapravo jako često puta bi to i učinio. Onda bi ga sunce koje greje i dobre i zle okupalo svojim zracima i on bi bio sasvim ubeđen da ga i Bog voli. Doktor zapravo i nije često mislio o Bogu. Možda samo nekoliko puta u svom životu. U poslednje vreme je sam počeo da se oseća kao Bog. Znao je kakav je osećaj biti gospodar života i smrti i onda bi imao taj čudni osećaj za koji je mislio da je samo bogovima dopušten. Kada je šetao gradom slušao je kako ga obični, ništavni ljudi pozdravljaju, gledao njihova lica prepuna divljenja. U kafanama nije plaćao svoje račune jer je bilo dovoljno samo da odabere sto i sedne. Piće i najkvalitetnija jela su pristizali sami. Svako je želeo da časti cenjenog doktora. U dane izbora obolazili su ga ljudi iz političkih partija, nudili mu da postane njihov član, poslanička mesta, kandidaturu za gradonačelnika. On bi, naravno, svima davao podršku, sa svakim od njih posedeo u dugom prijateljskom razgovoru, smejao se širokim osmehom dok im je govorio pokazujući blještavo bele, preskupe zubne implatante. Predstavnike svake partije bi tokom razgovora više puta potapšao po ramenu. Svakog od njih bi uverio u svoju bezrezervnu podršku. Napomenuo bi da zbog posla nema vremena za neko veće angažovanje ali da će u okviru svojih mogućnosti učiniti sve da njihove ideje konačno nadvladaju, ili ako su već na vlasti, da ostanu kao svetionik i smernica posrnulom čovečanstvu. Na kraju, uz čvrsti stisak ruke, izvukao bi iz svog džepa i podeblji koverat naprosto ga gurajući sagovorniku u ruke. „To je samo moj skromni doprinos zajedničkoj borbi“, tada bi govorio ne dopuštajući bilo kakav kurtoazni pokušaj odbijanja. Znao je koliko je u tom svetu bilo značajno imati dobar odnos sa političkim strukturama i on ga je i imao. I to sa svim strukturama. I to i uzduž, i popreko strukture. Dok je bio još sasvim mali dečak osnovanna je „Evropska zajednica za ugalj i čelik“. Udruženje je raslo, i on sa njim. Sada je to postala prestižna „Evropska Unija“ u koju su svi želeli da uđu. Odrastajući sa tom idejom on je polako u sebe upio celokupni koncept ljudskih prava, demokratije, moći novca... često se u svojim kafanskim sesijama pozivao na te argumente a ljudi su ga otvorenih očiju slušali i upijali njegove reči. To je toliko bilo različito od ranijih ljudskih viđenja, pogotovo predstava koje je u ranijim vremenima donosila religija kada je osnovno težište bilo stavljano na obaveze ljudi. Ljudi to nisu voleli, a neko je bio toliko mudar da prepozna ljudska stremljenja. Samo neki malo mudriji i zabrinutiji ljudi bi primetili tu ogromnu šupljinu u nazivima i izrazima kao što su bili „Pokret za ljudska prava (tu nedostaje „I OBAVEZE“)“, „Udruženje za prava („I OBAVEZE“) žena“... Ti i slični termini su tako godili ljudskom uhu i svet je postajao sve dalji od Boga a crkve sve praznije, dok su se nasuprot tome kafane i noćni klubovi punili sve većim brojem ljudi. Ali, u crkvu se odlazilo onda kada sunce izlazi, a u noćne klubove po njegovom zalasku i pravi posvećenici su osećali da je kraj već blizu, da je konačni sukob svetla i tame sada već neminovan i sasvim tu blizu pred vratima. I pored toga što je doktor toliko uživao u sebi samom, i pored toga što je njegovo oko moglo da gleda sva blaga ovoga sveta, i bez obzira što je sebi mogao da priušti sve ono o čemu obični smrtnici mogu samo da nedostojno zamišljaju doktor je ponekad sanjao strašne stvari. Tada bi se probudio uz vrisak i okupan potocima znoja. Sanjao je uvek isti san – on leži na krevetu u svojoj prostranoj sobi i čuje na hiljade dečijih glasova. Čini mu se da ga ti glasovi bude, da ne može ponovo da zaspi. Onda ustaje da otvori vrata, da kaže toj deci ispred sobe da budu tiša ili da jednostavno zamuknu. Ali kada otvori vrata čuje samo tišinu i ne vidi nikoga. Ipak, ispred svoje sobe vidi uredno naslagane desetine hiljada malih dečijih papučica. Onda se budi vrišteći ne znajući ni sam šta u tom snu u njemu izaziva toliku jezu. Posle tog sna obično i ne uspeva više da zaspi. Izlazi na svoju terasu i još dugo gleda u noć. Prvi zraci sunca osvetle njegovo bogatstvo i onda oseti smiraj i spokoj u duši. Možda je baš zbog toga bogatašima toliko teško da uđu u Carstvo Nebesko. Doktor je bio vlasnik privatne klinike za abortuse. Svako ko je bar malo pokušao da skine omotač tajnosti i zagrebe ispod površine ostajao bi zapanjen gomilom novca koja se iza svega toga valjala. Doktor je bio jedan od vodećih u toj oblasti. Ponekad bi mu se učinilo krivo što će istorija zauvek pamtiti cara Iroda koji je ubio (kako istroričari kažu) samo između 50 do 60 dece. Toliko ih je u malom gradiću poput Vitlejema tada moglo biti. Doktor je do sada, a bio je na zalasku radne i životne karijere, ubio više od šezdeset hiljada. I on i Irod, pa i doktor Mengele ako baš hoćete, su činili legalne, od tadašnjih vlasti (Irod je bio vlast sama) dopuštene stvari. Pa ipak, istorija će pamtiti i Iroda, i Mengelea, a ON će biti brzo zaboravljen. Ponekad bi ga duboko u srce dirnula ta činjenica. Ali, zapravo, vreme je bilo takvo. I Irod i Mengele su bili paradoksi jednog vremena, jedinstveni u svojoj pojavi. A danas je bilo neko drugo vreme. Sve je uznapredovalo prateći razvoj moderne tehnologije i industrije, pa i sama industrija smrti. Danas je svaka varošica imala svoje doktore smrti čije su ruke bile neuporedivo krvavije i od Irodovih i od Mengeleovih. Bez obzira na svu legalnost svojih činjenja doktor je više puta učinio i neke nelegalne stvari. Više puta je ubijao decu i u osmom mesecu trudnoće, jednom je čak smrskao lobanju detetu koje je bilo u devetom mesecu embrionalnog razvoja. Možda bi se već koliko sutradan rodilo. Doktor se nimalo nije stideo toga. Postojali su uvek jaki argumenti za tako nešto. I pored nabrojanih ljudskih prava i ostalih ideoloških vrednosti kojih par hiljada eura na računu više uvek znaju da budu veoma neodbivljiv argumenat. Doktor je znao da i drugi ljudi znaju za te bestijalnosti koje se odigravaju iza zatvorenih vrata urednih i čistih lekarskih ordinacija. Doktor je takođe znao i da se niko ne bi usudio da reč prozbori o tome. To bi bilo pravo svetogrđe, a i odmah bi na stotine NVO i raznoraznih Udruženja za zaštitu ljudskih prava i sloboda, klevetnika opanjkalo i ponizilo toliko jako da godinama posle ne bi mogao da se oporavi. Zaboga, dvadeset i prvi je vek, progres i demokratija! Nećemo valjda sada, kada smo dosegli ovaj stepen civilizacije ponovo prizivati duhove prošlosti. I tako su ovi zemaljski dani tekli a planeta se sve više i više napajala dečijom krvlju, da bi čak i vetar ponekad donosio miris krvi, a anđeli božiji plakali na nebu gledajući šta se na Zemlji zbiva. Onda me je moja majka jednog jutra osetila. Osetila je moj lagani pokret. Jednog jutra kada sam već imao dovoljno snage da joj tog jutra po prvi put utrobu pomilujem. Bio je to veliki događaj za mene. Imao sam sve prste na rukama i nogama a broj elektronskih veza u mome mozgu je već bio opasno blizu broju atoma u Svemiru. Kod odraslog čoveka broj tih veza je veći od atoma u Svemiru, a kod mene je već bio sasvim blizu tom broju, ali imajući u vidu i ostale veze i funkcije koje su u meni postojale već sam bio složeniji od čitavog Svemira. Imao sam nepuna tri meseca a već sam po složenosti nadilazio nešto tako veličanstveno kao što je to beskonačni Svemir i svako ko bi me ubio zapravo bi učinio isto ono što bi učinio i onaj ko bi uništio Svemir ceo. Narednog dana majka se pohvalila svojim koleginicama da joj se TO ponovo desilo (ja sam u stvari već imao sestru kojoj je bilo tri godine), da će ponovo imati dete, ali sve što je od njih mogla čuti bili su zvuci zgražavanja. „Zar sada? Zar u ovo vreme prosperiteta da opet sebe lišavaš uživanja? Zar opet da menjas pelene, da preskočiš par letovanja na moru, da ne kupiš sebi najnoviji model mobilnog telefona? I to zarad čega? Zarad jedne male gomile parazitnog tkiva koje sada raste u tebi!!! Tako su joj žene tada govorile. Majka ih je slušala i divila se njihovoj prosvećenosti, osetila se tako malom u očima ovih žena koje su tako jasno znale šta žele od života. Onda joj je jedna od njih prišla i tutnula joj nešto u ruke. Šapnula joj je tada: „Ovo je vizit karta čoveka koji najbolje radi te stvari. Ne plaši se toga, ja sam to već sedam puta uradila i vidiš da mi ništa ne fali.“ Tada je majka prvi put čula za doktora. I celu narednu noć mislila je o njemu. Čekaonica Klinike za abortuse bila je prepuna zena. Kada je majka ušla unutra niko je nije ni primetio. Osećala se prijatna atmosfera kakvu samo moralna oslobođenost od stega ume da pripravi. Većina žena je uživala u prijatnom, opuštajućem čavrljanju, neke su stvavljale lak na nokte, neke popravljale ruž na usnama. Ona je sela i čekala je da je doktor pozove. Ja sam u stomaku osećao čudne kontrakcije majčinih mišića koje je samo strah mogao da proizvede. Ali ja tada nisam znao za strah, nisam znao ni za smrt, bio sam tako bezbedan na najtoplijem mestu na svetu za kojim kasnije i rođeni često u svojoj podsvesti pate. Narednih dva sata majka je sedela tu pokušavajući da ne misli ni o čemu, da sluša razgovore ostalih žena za koje se videlo da su već iskusne u tome, da čak pokuša da se nasmeje njihovim šalama. Ponekad bi joj se učinilo da iza svih ovih izmešanih mirisa skupih parfema oseti čudan miris smrti, i tada, da nije bila ograničena sa samo pet čula mogla bi iznad sebe da vidi njenog i mog malog anđela čuvara kako plaču i vapajući mole Boga da učini neko čudo. Ali tada, u tom trenutku, je više od nekoliko hiljada anđela plakalo i iste molitve upućivalo Bogu jer toliko beba svakog trena bude ubijeno, a Bog je toliko posla imao tih dana da zaista nije mogao svakoga anđela da čuje. Kao kada umorni kancelarijski radnik okrene telefonsku slušalicu naopačke i stavi glavu između ruku pokušavajući da dođe k sebi od silnih poziva. Eto, takav je tih dana bio dobri Bog. Kada je doktor prozvao njeno ime, i kada je odmah zatim ušla unutra, iz nje je sasvim neočekivano izletelo nekoliko reči. Nije želela da ih kaže, nije ni mislila o tome ali ispod njene maske, duboko u njoj su tinjale te reči i onda se i sama začudila kada je u toj praznoj doktorovoj prijemnoj sobi začula sebe da govori: „Doktore, ubiću svoje dete!“ Doktor ju je nipodaštavajući pogledao tada i rekao joj: „Nemoj da si primitivna, ženo! Pobogu, 21 je vek!“ Doktor je veoma dobro znao da je Amerečki Vrhovni sud svojom odlukom iz juna 1983 godine ozakonio pravo doktora da ne objašnjavaju ženama pravu suštinu i posledice abortusa. To mišljenje je preuzelo pravo svih zemalja u kojima je abortus dozvoljen. U suštini stvar je prosta. Iza abortusa je tolika prljavštine da nijedna žena ako bi saznala činjenice ni u ludilu ne bi pristala na tako nešto. A to bi onda prouzrokovalo gubitak silnih stotina milijardi dolara i to svake godine. Stradala bi čitava pornografska industrija, dobar deo medecinske i farmaceutske industrije, industrija kozmetike, prostitucija, a to bi onda već bio lančani proces koji bi sa sobom povukao u propast mnoge moćnike širom sveta. Tako nešto bi bilo nedopustivo i sud je tako i presudio. Doktor je znao i da u jednoj bogatoj zemlji kao što je npr. Kanada od hiljadu žena koje izvrše abortus tri žene umru u toku ili neposredno posle abortusa. Broj smrti žena zbog broja izvršenih abirtusa iz godine u godinu je sve veći ali javnost ništa ne sme da sazna o tome. To je najčuvanija tajna današnjeg čovečanstva! Doktor je takođe znao da se samo 57 procenata trudnoća koje uslede posle abortusa završe blagovremenim porođajem, da 20 procenata žena koje izvrše abortus zauvek ostane neplodno, a da je broj patoloških trudnoća kod njih za 2.2 puta veća od prosečne stope. Doktor je takođe znao i za patnje beba. Vršio je sve metode abortusa i sve ih je voleo. Histerekomija je naprimer bila baš zabavna. Napraviš otvor na materici, kroz njega izvučeš bebu i staviš je u lavor. Dete se pračka i ispušta neke piskutave glasove. Onda lavor prekriješ čaršavom da majka ne bi videla. Još nekoliko narednih sati dete pišti i daje znake života. Doktor se setio citata jednog svog američkog kolege koji je slučajno izašao u javnost: „Izvadio sam nekoliko veoma krupnih beba. Bez oklevanja radim abortuse i u sedmom mesecu trudnoće... Jednog jutra sam poređao četiri koje su plakale. Nisam imao vremena da ih tamo ubijam jer sam bio veoma zaposlen (vršeći abortuse). Nisam bio voljan da ih bacim u peć za spaljivanje, jer je bilo mnogo masnog tkiva koje bi moglo da se iskoristi u komercijalne svrhe.“ Doktor je se grozio kada ovakve stvari procure u javnost. To je bilo kao da se ruši neka sigurna kula koja je štitila more laži. Ili ono kada je u dvorištu njegovog kolege pronađen kontejner sa 3.5 tona dečijih tela. Bilo je to šestog februara 1982 godine u dvorištu doktora Marvina Vajsberga. Bilo je 17000 tela u hladnjači. Samo ljudi jakog stomaka su onda mogli da posmatraju taj prizor a neki novinari su čak padali u nesvest. Dosta beba je bilo staro između 25 i 30 nedelja. Mogle su da se spasu kao što se to rutinski radi sa prevremeno rođenim bebama. Čak je i državni senator Aleks Garsija podneo službeni zahtev za dozvolu sahrane. Petog maja 1982 godine je to učinio i predsednik Regan. Ali, malo ko zna da su čak i američki predsednici manje moćni od ACLU (Američki građanski liberalni savez). Bilo je čak protesta što su neke fotografije unakaženih dečijih leševa dospele u javnost. Na to je senator Dejvid Roberti samo uzviknuo: „Napravili su fotografije i u Aušvicu!“ Sudska bitka za sahranjivanje ovih beba trajala je tri godine. Na kraju je Kalifornijski sud izjavio: „da bi izdavanje dozvole za sahranu bilo pokazivanje naklonosti prema verovanju koje nije univerzalno - a to je da su pobačene bebe ljudska bića.“ Ove bebe su bačene na đubrište ili spaljene. Bog je jednom rekao: „Pre nego te sazdah u utrobi, znah te..“ (Jeremija 1:4). Doktor R.A. Gelop rekao je jednom drugom prilikom: „Kada se jednom dozvoli ubijanje nerođenog deteta, više neće biti zaustavljanja ni ograničenja... Vi ste pokrenuli lančanu reakciju čija ćete, možda, žrtva postati i vi... Ako će doktor da uzme novac za ubistvo nevinašceta u majčinoj utrobi, ubiće i vas inekcijom kada mu za to plate vaša deca. Vaša deca će možda želeti da vas ubiju zato što neće želeti da vas pomažu u starosti, ili možda zbog vaše kuće i imovine. Ovo je užasna noćna mora koju vi stvarate za budućnost.“ Hipokrat je rekao u svojoj zakletvi, koju i svaki doktor svečano položi (koju je i „naš“ doktor položio) pre dobijanja titule: „Neću dati smrtonosni lek nikome ako me za to i zamoli, niti ću ga navoditi na to. Takođe, neću pomoći ženi da prekine trudnoću. U čistoti i svetosti čuvaću svoj život i svoje znanje. Ako ispunim ovu zakletvu i ne prekršim obećanje, moći ću da uživam u životu i radu, poštovan i slavljen među ljudima u budućnosti; ako ne ispunim ovo obećanje i lažno se zakunem, neka sve suprotno bude moja sudbina.“ Mojra Kvinlan, pravni zastupnik glavnog štaba Američkog udruženja za život iz Čikaga je rekla: „Ne pokušavajte da nađete logiku u svemu tome. Nje nema!“ Majka je ležala na toj napravi tamo, raširenih nogu, ponižena, rasčerečena i pomislila je da je sve to groznije nego scene iz hičkokovih filmova. Ali, tada je već bilo kasno za bilo šta. Doktorov hladni, zupčasti nož je ušao u nju i tog trena sam prvi i zadnji put u životu video trunčicu sunčeve svetlosti. Tada, tog delića sekunde dok je doktorova ruka unosila hladno sečivo. Sledeće što sam video bio je bljesak hiljadu atomskih eksplozija nad Hirošimom. Moja desna noga je bila odsečena. Čak i da se majka predomisli sada, čak i da uspe da odgura doktora, čak i zemljotres da bude i da doktoru cigla padne na glavu, bilo, bilo šta da se desi, celokupni moj koncept kao kompletnog ljudskog bića sličnog Bogu bio je zauvek uništen. Bio sam sakati invalid. Deo celog Svemira bio je nepovratno uništen. Onda je zazvonio telefon. Nekoj ranijoj doktorovoj pacijentkinji bilo je jako loše i on je morao da se javi. I narednih deset minuta, dok je on razgovarao i davao upustva ja sam bio u utrobi majke i bio sam bol sama. Vrištao sam u plodovoj vodi, koprcao se. Majka je osećala moje pokrete u sebi. Da li je plakala ne znam, ali ja unutra jesam. U svoj toj vreloj krvi koja je iz mene tekla, ja sam bio ostrvo cviljenja i tuge, izdat od najplemenitijeg bića koje je Bog ikada stvorio - od svoje majke. I tada, tada me je to bolelo više od noge koje više nije bilo, od otvorene rane, od slanoće krvi. Ali, ja sam i tada voleo svoju majku, ja jednostavno nisam poznavao nijedno drugo biće na celome svetu osim nje. Ja sam u nju uložio svo svoje bitisanje, ja sam bio najdivnije pošten prema njoj kako niko i nikada neće biti jer smo nas dvoje bili deo najčvršće veze u Svemiru – veze između majke i deteta. Možda će majka imati puno ljubavi, možda će padati i možda će se dizati, možda će biti kraljica ili kurva, bilo šta da bude niko je neće više voleti nego što bi je njeno dete volelo, više nego ja što sam je voleo tada. Onda sam se smirio i priljubio uz telo majke. Milovao je tada majušnim ručicama i mislim da je osećala ljubav koja joj je u utrobi bila tada. Onda se čuo zvuk spuštanja slušalice i ubrzo zatim nisam imao ni drugu nogu, onda su ruke koje su stezale telo majke postale potoci krvi. Lobanju mi je doktor smrskao golim rukama, ali to više nisam ni osećao. Propadao sam kroz beskrajno duboki tunel ali na njegovom kraju nije bilo svetlosti, a nijedan anđeo tada nije bio sa mnom. Majka je otišla kući a telefon je već zvonio. Prijateljice su je zvale da joj čestitaju i da joj daju podršku. Jedna od njih joj je rekla: „Hajde, to je gotovo. Uradi nešto lepo za sebe danas. Zaslužila si.“ Ležala je u krevetu do uveče a onda joj je već bilo lakše. Rešila je da posluša prijateljice i otišla je da nagradi sebe nečim. Danas je se svrstala u red savremenih žena i osećala je da treba da nagradi sebe zbog toga. Otišla je u malu prodavnicu mobilnih telefona i izabrala najskuplji model. Znala je da je bila toliko glupa da dopusti da se ja rodim to sebi ne bi mogla priuštiti. Kao ni letovanje, a ove godine je želela da ode na neko baš egzotično mesto. I otišla je tog leta. Telefon je imao kameru, snimanje glasa, poziv na glas i ko zna još kakve tričarije koje nikada neće ni znati da koristi. I dok se vraćala kući te noći, za tren joj se učinilo da tih dvesta grama plastike u njenoj ruci svetli kao najsjajnija zvezda u noći. Ja sam pao u jamu. Tako se to mesto moglo nazvati. Tamo odlaze duše nerođenih beba. Nerođene bebe nisu upoznale Sveto Krštenje, nerođene bebe nisu imale priliku da svesno izaberu Hrista za spasioca. Njima je Bog bila majka. I njihov ih je Bog poslao u jamu. A ni onaj pravi Bog nije imao pametnije rešenje za njih. Svako drugo rešenje bi bilo nipodaštavanje Božije reči ali ni svemogući Bog ništa nije mogao protiv svoje reči. Hrist jeste silazio u Had ali ovamo nije. Ovde je bila večna tama i večni plač odbačenih. U jami nas je bilo na milijarde. Sva pobijena nerođena deca ikada. I svakog sekunda na hiljade nove ubijene dece je padalo dole. Ali, dole mi nismo bili deca. Dole smo bili samo nepokretne mrlje, gomilice tamne energije. Gomilice tuge. I bili smo tu za večnost, za večnost u kojoj nema svetlosti, u kojoj nema razgovora, u kojoj nema zelenila lišća ni prozirnosti oblaka. I bili smo zauvek gladni majčinog mleka i dodira majčinih ruku. Ali, nikada, nikada mi ništa od toga nećemo imati. Doktor je tela pobijenih beba prodavao kozmetičkoj industriji. I on je u dvorištu imao mali hladnjaču i vrlo česte isporuke fabrikantima pomada i šampona. Od kolagena iz naših tela pravili su pomade za podmlađivanje. Nekim čudom, jednog dana, ugledavši prve sitne bore i moja majka je kupila pomadu i u toj kutijici je baš bio kolagen iz moga tela. Ona nije ni znala da se ta sredstva prave od tela pobijene dece, ali je osetila neizrecivu blagost dok je mazala telo svog sina na svoje lice. I stvarno joj je bilo bolje. Bore su nestale. Nije se setila tada Brižit Bardo, nije se setila ni Elizabet Tejlor. Dve najlepše žene u istoriji bile su ogavne babe sada. Starost i smrt je nemoguće pobediti pa čak ni mazanjem dečijim telima po licu. I to je možda osetila kada je kupila drugo pakovanje pomade. Sve je bilo isto ali je ipak nešto nedostajalo. Verovatno ono genetsko podudaranje jer je sada telo drugog deteta bilo u kutijici. Kada si ti naredne godine rođena osetio sam nekako. Dole se sve tajne znaju. Ti si bila polovina moga zemaljskog tela, od moga rebra stvorena. Znao sam da ćeš me celoga svog života tražiti u muškarcima. Ja sam bio tvoj suđenik ali su me ubili i ti tada nisi znala to. Bila si beba koja je upoznavala ovaj zemaljski poredak stvari koji je bio toliko različit od svega onog što si ranije upoznala. Bila si na najlažnijem ali i najlepšem Božijem svetu. I svi su te voleli. Bila si im i reka, i školjka i biser. Bila si im sve. Najlepša mala devojčica u kraju. I kada si u školu polazila, i kada si postala devojka, i kasnije kada su svi očekivali da se udaš. Ali ti se nisu udavala. Onaj za koga si trebala da se udaš je još pre rođenja gurnut u jamu a ti si osećala da negde postoji neko ko bi ti sasvim odgovarao, ko bi bio zaista, ali zaista tvoj. I postojao sam u tim dimenzijama toliko dalekim od tvojih dimenzija. Ali sam te voleo tamo. Vapio sam za tobom. Trebali smo da se upoznamo kada bi ti imala 17 godina. Udala bi se za mene sa 23. U 24-toj godini bi mi rodila sina, u 26-toj kći. Naš sin bi postao cenjeni naučnik. Kada bi mu bilo 28 godina pronašao bi lek protiv raka i zauvek ljudski rod rešio te pošasti. Naša kći bi od malena pokazivala revolucionarni duh. Kada bi porasla oformila bi revolucionarnu čeliju mladih boraca i onda kada bi osetila da će antihrist doći na vlast ispalila bi smrtonosni hitac u njegovo srce. Onda ne bi bilo Trećeg svetskog rata. Milijarde ljuskih života bi bilo spašeno. Ali ništa od toga se neće desiti jer je neko poremetio prirodni tok stvari. I ja te nikada neću ljubiti. A ljubio bih te, baš sada bih te ljubio, i moje reči ljubavne bi u tvome uhu noćas odzvanjale snagom stotina neugasivih vulkana. Moja sestra je bila jedna od onih veoma dobro maženih i paženih devojčica. Znate ono, kada količina ljubavi koju ti neko daje počne da bude dosadna. Tako ju je moja majka volela. Bila je kći jedinica i bila je veoma dobro čuvana i od sunca i od kiša. Kupovano joj je sve što bi poželela ali nikada nije bila srećna. Zimi se nije grudvala sa ostalom decom, nije išla na eskurzije sa školom, leti je smela da izađe na plažu samo od 9 do 11 h. i popodne posle 18 h. Ali baš tada na plažama nikoga nije bilo. Ni drugarice joj nisu često dolazile kući da ne bi sa njima i neki virus ušao. Bila je jedno veoma tužno dete koje je sve više bežalo u svoj svet. Sama je stvarala taj svet u svojoj sobi lepeći neke sličice po zidovima, seckajući krpice za svoje lutke. I neznajući da je ikada trebala da ima brata, lutku u obliku jednog dečaka je najviše zavolela i zvala ju je brate. Naposletku je više pričala sa lutkama nego što je sa ljudima, a njen osmeh je bio jedna od najređih stvari u celom Svemiru. Toliko ga je malo bilo. Ali, kao što to obično biva u ovakvim pričama, jednog sasvim običnog jutra na planeti Zemlji, kada je imala samo 11 godina života, i kada je sa torbom punom knjiga na leđima žurila u školu, dok su se labudovi tek budili iz sna a pupoljci cveca otvarali sa prvim zracima sunca, u nju je udario preskupi automobil koji je vozio pijani sin onog istog doktora koji je i mene ubio, dok se vraćao kući sa pijane žurke bogataške dece na kojoj je bilo i pića, i lakih droga, i seksa u svim varijantama. Moja sestra je bila pretvorena u fleku krvi na asvaltu a deliće njenog mozga su danima posle stanari okolnih kuća brisali sa svojih prozora, dok je vetar još dugo posle nosio stranice njenih knjiga i sveski svuda okolo, čak i kilometrima daleko. Ja sam vremenom u jami spoznao da sam sličan električnim signalima. Ponekad bi u tami bljesnule čudne iskre i mi smo znali da su to molitve naših majki koje nas se, eto, ponekad sete. Dana kada je umrla moja sestra ja sam video iskrice moje majke. Da nisam bio večna tuga i plač tada bih sigurno zaplakao. Ovako samo nikada neću prestajati. Sledeći te iskrice, lebdeći za njima ja sam naučio da idem kroz kablove i žice. Naučio sam da ulazim u mrežu interneta. I tamo sam te jednog dana pronašao. Moj voljeni Nick Name, moju zvezdanu Tonatu. Nisam mogao da odolim. Javio sam ti se, pretvorio delić sebe u poruku. Pisao sam ti kao da jesam, kao da me ima. Vizuelizovao sam ti i svoje fotografije, onakvim kako sam tada trebao da izgledam ali nisam jer me nije ni bilo, ali hteo sam da te utešim znajući da ćeš me zauvek tražiti ne nalazeći me nigde. Video sam ti i početak, i sredinu i kraj, ali ti nisam o tome govorio. Neko ti je mene nekada oduzeo nemajući ni najmanje prava na to. Pisao sam ti moje pesme i moje Priče o ljubavi, moje Priče Tonati. I znam da si me onda bar krajičkom srca prepoznala, da si osetila neku neobjašnjivu plimu u sebi. Možda ću i uspeti u tome – da završim svoju knjigu o tebi pre nego što anđeli otkriju da postoji rupa u jami i da oni kojima je sudbina da večno budu zrnca samoće uspevaju da bar malčice izvire odatle. Makar i ovako. I pre nego što se to desi, pre nego što poslednji ključ zaključa poslednji katanac i teška vrata padnu ja koristim ovu priliku da ti rečima predam tragove ove moje duše koja je izbrisana za svet, ali za tebe neće biti nikada. Čak i onda kada budeš drhtava starica, čak i onda ja ću biti tvoj posebni trag u večnosti, zvuk koji bi čula kada bi samo tvoja čula bila izoštrenija za svet mrtvih i odbačenih. Ali, čućeš i ovako, ponekad u šumi, ponekad kada budeš stavila uvo na hladnu zemlju, ponekad u pesmama ptica, ponekad u zvuku koje prenose školjke iz najtamnijih dubina mora. Čak i onda kada budeš u raju i kada Bog bude izbrisao svaku suzu sa tvoga lica i sve uspomene na zemaljski život ti zamru ja te neću zaboraviti. U mojoj jami zaborava nema. Ali tebe u meni će zasigurno zauvek biti. Doktorov sin je osuđen samo uslovno. Dobri odnosi sa političkim strukturama su perfektna komparativna prednost i doktor je to oduvek savršeno znao. Međutim, u to vreme je i sam doktor počeo da oseća bol u levoj strani grudi i trnjenje ruke. Postoje stvari na koje novac nema veliki uticaj i smrt je jedna od njih. Može se odložiti za malo ali neumitno dođe. Zapravo, sama smrt nije toliko ni bitna. Bitno je ono gde će duša otići posle. Doktor je umro šest meseci posle moje sestre i u trenutku smrti se silno začudio što oko sebe ne vidi anđele. Doktor nije ni sanjao da anđeli i ne haju za ljudska prava i demokratiju. Na dnu tunela ga je čekalo 60 hiljada demona sa oštrim kiretama. I praviće mu društvo čitavu narednu večnost. Majka je posle smrti moje sestre naprasno ostarila. Svaki trag lepote nestao je iz nje. Moj otac koga nikada nije naročito ni volela se ubrzo zatim propio i otišao sa ovog sveta sasvim neprimetno. Samo su ga jednog jutra izneli iz kafane, a u njegovim očima više nije bilo neba. Moja majka će narednih 40 godina živeti sasvim sama. Često će poželeti dečiju vrisku, poželeće unučad, poželeće da nekog u ovom svetu nazove svojim, da joj neko ruke nežno da, ali nikoga više takvog na svetu neće biti. Umreće jednom poludela i napuštena u staračkom domu na periferiji grada i života. Poslednjim tragovima svesnog rasuđivanja zamoliće Hrista da joj oprosti, i Hrist će joj oprostiti kao što uvek prašta onima koji se kaju. Na ulasku u raj sačekaće je moja sestra i povesti je ka rubovima nekih visokih planina, a rajske ptice će leteti onda nad njihovim glavama i sve što je ikada bilo loše biće zaboravljeno tada. Samo će biti ruka deteta u ruci majke i sve te divne ptice i muzika okolo. A ja ću, bez prava na izbor, iz svoje jame zauvak prizivati tvoje ime. I onda kada utihnu atomske eksplozije, i onda kada Zemlja postane samo kosmička prašina, i onda kada više ne bude ni smrti, ni jauka, ni plača. Kada se svi svetovi vrate u prvobitnu polaznu tačku a i sami se anđeli budu nasmejali iluzijama, ja ću vapajući tvoje ime kao biser sveti u svoj svojoj tuzi prizivati... tvoj, Miodrag PS: Cenjena moja ljubavi, hvala ti sto si moju dusu ispunila ovom specificnom plemenitoscu da sam se setio i svih onih dusa nepravedno pobijene dece. Ako neko ikada citajuci ove redove odluci da spasi bar jedan zivot bebe mozda ce i nase duse za tren zablistati kao krila andjela pred Bogom i mozda ce nam to oprati i more nasih greha... |
|
Grad u koji odlazim prepun je smoga. Danas smo gledali gomile dima kako se preko krovova valjaju. Stajali smo na terasi visoke zgrade a pogled nam je daleko dopirao. Žena koja je stajala pored mene zvala se isto kao ti. Ja sam sebi svesno dopuštao da mi se na momente učini nemoguće, zapravo dozvoljavao sebi da pomislim kako si ti pored mene i onda bi i ono kretanje dima začas zaličilo pokretanju bozanske energije ljubavi. Obeležila si nepovratno ovu godinu mog života. Znaš da se istorija deli na periode pre i posle Hrista. Ako neko nekada tako bude delio moj zivot verovatno će koristiti tu istu metodologiju. I onda će zapisati da je moj život bio podeljen na dva dela: na period do Tebe, i period posle Tebe. Ja ću, međutim, znati pravu istinu. Znaću da je ta deoba bespotrebna i da moj život počinje od momenta u kome sam saznao da postojiš, da svi moji raniji snovi nisu bili nestvarni, da te je prorok u meni mnogo ranije naslutio. Žena koja je imala tvoje ime mi je pričala kako je u ovom gradu uvek ovako, kako noću ne mogu da spavaju od dima, kako deca obolevaju od asme, kako je to možda zbog visokih brda koja su okolo, kako ovde nema vetra i kako ga često požele. Rekla mi je da ne brinem, da ću se vremenom naviknuti. Zašto neki ljudi vide moju budućnost tamo gde je ja ne vidim? Koliko treba vremena da se čovek navikne na to i koliko dugo drugi ljudi misle da će me videti pred sobom? Mislio sam o tome na terasi te visoke zgrade za koju ranije nisam ni slutio da postoji. Ni da ću tolike sate provoditi tamo, po terasama i smogom ispunjenim kancelarijama. Kroz guste obrise dima mogle su se dole naslutiti konture ljudi. Gledali smo kako žure nekuda i sa ove visine sasvim shvatali njihovu smrtnost i nevažnost. Čak i da ne stignu tamo gde su naumili malo ko bi primetio. Možda bi neko dete zaplakalo u tami, ali i dece je sve manje a starci ionako retko plaču. Godinama unazad znam koliko je taj svet koji je kao reka tekao dole pred našim očima ogrezao u zlu, i godinama unazad ja znam da je kraj ovom svetu veoma blizu. Neće svet stradati od udara komete, neće ni od jakih kiša, udaviće se jednostavno u svim tim govnima. Možda bi jedan naš poljubac izmenio stvari ali ja te ne ljubim sada. Tolike vojske stražare i paze da se tako nešto ne desi. Ja te samo prepoznajem u svim ljudima koje srećem, u imenu ove žene koja mi sada nešto govori pokušavajući da dopre do mojih svetova. Ona ni ne zna da moji svetovi nisu na prodaju, da malo ko uspe da probije ovu tvrdu ljušturu, ovaj oklop koji mi obavija dušu kao što su nekada oklopi obavijali tela vitezova. Da je stvarno htela da me sasluša tada ona bi me pustila da joj govorim o nekim drugim stvarima: o ljubavi, o mogućnostima drugačijih svetova, o anđelima i o tome da su neke bitke zauvek izgubljene. Ali ona je bez obzira na godine još uvek bila dete puno nade, zato je ona želela da priča i pričala mi je tada o političkim strankama, o tome da će nam biti bolje kada ovi odu a dođu oni drugi, o tome da će onda biti i pravde i para. Bio bi zločin da joj odgovorim posle da je naivna kao leptir koji po prvi put osvane na livadi, da je uspela da samu sebe hipnotiše iluzijama, da od njenih snova nema ništa niti će ikada biti, da će tek umirući shvatiti ništavnost svojih nadanja jer će i tada svet biti isti kao što je danas – nepravedan i prepun laži. I zato sam onda, znajući da nemam prava da rušim ničije snove, zaćutao a ona je pričala i pričala, a njene reči bivale su odnošene onim gustim dimom ko zna gde, i ko zna koliko daleko. Onda se scenografija totalno promenila. Bio sam na vrhu planine na kojoj je bilo groblje. Čuli su se zvuci lopate i plač. Jedna druga žena sa tvojim imenom je stajala tamo. Imala je jaknu bele boje a i lice joj je tog podneva bilo takvo. Svaka kap krvi u njoj je bila poništena tim čudnim belilom. Ukop je bio u toku a sitna kiša je svemu tome davala neku masku samoće. Kroz jecaje i tugu probijao se moj pogled tražeći ženu tvog imena u gomili koja je bila velika jer je ukop bio mladom čoveku. Mom ćutljivom drugu koji se toliko često smejao jer je želeo da sakrije planinu tuge u sebi. Ali tuga uvek pronađe načina da ispliva na površinu i nekad to bude ovako, završi se uz sitnu kišu i uz zvuke lopate. Ona koju sam pogledom tražio na trenutke je izvirivala iz gomile. Činilo se da se davi u moru ljudi, da pokušava da ispliva, ali bi je ljudska gomila ponovo pokrila a ja sam se sećao da sam nekada ranije sanjao nešto slično ovome: i more ljudi, i lopatu, i brdo, i ovu sitnu kišu, i cipele koje su bile sasvim umrljane blatom, i neke reči koje sam tada želeo da kažem svima, i ovo visoko drvo na koje bih se popeo da učinim to, i vrisak koji je poput primalnog krika Artura Džanova godinama bio sakriven u meni i koji će i sada ostati neviknut. I onda je gomila počela da se pomera, to more je počelo da teče. Sve procedure su bile završene i trebalo je krenuti. Ženu tvog imena više nisam ni video, sasvim se utopila u sve to. Primetio sam, mozda po prvi put, da sva ta reka teče mimo mene. Da se ja zapravo nikada nisam ni gušio u njoj. Primetio sam distancu samoće koja me od svega toga odvaja. „I gde ću sada?“ pitao sam se. Gore su neki rumeni oblaci poceli da otkrivaju sunce kao da pokušavaju da ubiju tugu pesnika. Možda bi zapravo najbolje bilo da ostanem ovde. Možda je onaj što je ostao da leži u stvari u pravu, možda i on dole sada plače za nama dajući nam poslednje opelo. „Gde ću, gde ću?“ mi nije davalo mira. Ponavljalo se sa svakim mojim korakom. Neko je tako vešto protiv mene okrenuo i moju decu. Više mi se ni ne raduju kada me ugledaju umornog da dolazim. Neko je imao vremena da učini te stvari. Ponekad me tako zabole reči koje mi kažu a znam da ih nije smislio um deteta. Postao sam stranac i lutalica koji je čineći neke izbore mislio da će jednog dana možda čuti jedno malo „hvala“ ili već neke slične tričarije. Ali sada znam da je to moje nadanje sasvim iluzorno. Moje su bitke bile već sve izgubljene. Uskoro ću ući u krizu srednjih godina, a posle se već zna šta sledi. Više nikog nije bilo okolo. Ona reka ljudi je nepovratno otekla. Nikada, nikada više neće ovi isti ljudi biti na ovom istom mestu. Još jedan čin predstave režisera dragog Boga bio je nepovratno završen i zavese su padale. Ispred mene je bio blatnjavi put kojim je valjalo poći, par kuća u dalekoj perspektivi, kap vode na vrhu mog nosa, jedan oblak gore visoko koji je imao obrise tvoga lica, žubor potoka koji je negde tekao, zvuk paljenja cigarete, onda dim posle koji se ka nebu vinuo nošen hladnim vetrom. Znao sam da ekipe nevidljivih božijih anđela pripremaju pozornicu za neki novi čin. I kao svaki glumac epizodista bio sam sasvim dalek od svega toga. Išao sam tim putem u toj nedođiji, pušio cigaretu i pevušio neku pesmicu koju sam tada u glavi sam smislio, a sada ni po cenu života ne bih se njenih reči mogao setiti. A bila je tako lepa ta pesma, baš kao perje one ptice koja je najednom tog trena pred mojim očima proletela... tvoj, Miodrag |
|
Ljudi su govorili da će biti snega, da će možda već noćas pasti. Novembarsko veče, žuti pas što skiči, stoletni se hrastovi ljuljaju na vetru. Čarobnjak me vodi, idemo puteljkom, govori mi nešto o ustrojstvu stvari. Izlazimo na čistinu, mesečeva svetlost se kroz oblake ka proplanku probija. Prelzimo bare koje su posvuda. U njima se voda polagano ledi. Jedva ga sustižem, vidi se da je prolazio ovde već hiljade puta. Ogrtač mu se vuče po blatu. Fijuk vetra mi probija do boli ove kosti što počinju da stare. Čarobnjak je svesniji da postoji zadatak. I da postoji plan. On je mnogo puta u glavi vežbao taj put. Pripreman je od malena. On je pripadao kasti „skrivenih“. Ljudi nisu znali da oni postoje. Pričali su mu o tome da ću biti rođen, da ću ove noći ovde biti s njim. Rekli su mu o putu, opisali mu zamke. Znao je da će možda umreti, da će ga možda rastrgnuti vukovi tame u ovoj noći. Ali on je bio miran. On je bolje od mene znao da ne može drugačije. Svet kojem smo pripadali neumitno se rušio. Ljudi nisu ništa znali, ili nisu ništa želeli da znaju o tome. Dole, ka horizontu, naslućivali su se obrisi trošne kuće. Mi smo hitali ka njoj. Često sam padao, valjao se po blatu. Tako je teško bilo držati korak sa njim. On mi nije pomagao, samo bi malo usporio dok sam ja ustajao. Bolele su me ruke, po neobrijanom licu padalo je inje. U glavi mi se vrteo film celokupnog mog života. Zapravo, kao da ničeg nikada nije ni bilo. Bio sam žrtvenio jagnje, ceo život živeo za druge. Do jednog trenutka sam pokušavao da stvorim od sebe posvećenika, da dam smisao svemu. Onda sam prestao. Nisam više pokušavao ni da prestanem da pušim. Nisam više ni svake noći radio vežbe. Nisam ni meditirao. Molitve su mi postale čisto otaljavanje. Gušio sam se u tome, gušio sam se u životu a ipak se plašio smrti. Pomislio bih da posle ovog podmetnutog života ni smrt ne može biti ništa bolja. Nema konačnog kraja. Budala je svako ko tamo misli. Ni bol umirućeg nije velika. Tolika je samo da niko ne uspeva da je preživi. „Pogledaj oblake“ rekao je „noćas imaju tako čudne obrise.“ Daleko tamo na severu video sam kako pristižu gromade crnih oblaka. Znao sam da su u njima skriveni demoni. I iz ove daljine su se naslucivali obrisi njihovih glava. Ta gomila crnila se neumitno valjala ka nama bez obzira na to što te noći kao da nije bilo vetra, kao da je hladnoca jednostavno isparavala iz zemlje same. Znao sam da je ostalo malo vremena. Znao sam da će biti kasno onda kada oblaci budu iznad nas. I čarobnjak je to znao. On je zapravo znao i više od toga. Slušao je puno puta o svim strahotama koje bi u tom slučaju trebalo da se dogode. Ja sam samo slutio o užasnosti stradanja, ali on je znao. Godinama je morao da preživljava sve moguće scenarije u duboko pod zemljom ukopanom institutu „skrivenih“. „Nemamo još puno vremena“ rekao mi je. Ja sam klimnuo glavom i mi smo ubrzali korak postajući polako samo obrisi senki. Stajala si tamo pred kućom čekajući. Čarobnica koja te je dovela spavala je unutra. Pala je jednostavno od umora znajući da od nje više ništa ne zavisi. Ona je svoj zadatak te noći ispunila. „Mogla bih sada i da umrem“ mislila je pre nego što je utonula u san. Nije više imala snage ni za šta. Godine iscrpljujućih treninga ostavile su silne tragove na njoj. I sve to samo zarad ove jedne noći u kojoj je trebalo preći prepreke, zametnuti tragove, poništiti čarolije otpalih demona. Sada je bilo gotovo s tim. Ostala je ona konačna bitka. Čarobnica u njoj neće učestvovati. Nije je ni zanimalo kako će se završiti. Njen život je davno bio položen na oltar spasenja ljudi, a kada nemaš svoj život onda ti vremenom postane sasvim svejedno. Dovela te je sa neke druge strane a ova kuća je bila mesto kraj kog je bilo zacrtano mnogo godina ranije da se ove noći nađemo. Osetio sam neku čudnu toplotu dok sam ti se približavao. I mirise. Najednom mi se učinilo da ništa nije sivo, da nema leda, da smo na poljani obrasloj cvećem, da gore ima sunca i da sve ovo nije jedna nestvarna, užasno hladna noć, ali to su bile samo moje iluzije. Pružala si ruke ka meni želeći da me zagrliš, i ja sam ka tebi ruke pružao ali je čarobnjak hladno rekao: „Nemate vremena za to.“ I mi smo odmah znali šta misli. Ruke su same krenule dole. Ušli smo u kuću. On je podigao prastari prekrivač i dole je bila teška, skrivena ploča. On ju je podigao i ugledali smo stepenice koje su vodile u podzemlje. On je pošao prvi i mi smo krenuli za njim. Iskoristio sam trenutak njegove zamišljenosti da ti stegnem ruku. Posle je nisam više ni puštao. Na kraju stepeništa vidli smo da je svetlost velika. Dole je bila i ekipa za prihvat. Sve je sličilo mehanizmu jednog velikog, dobro razrađenog časovnika. Ništa nisu rekli samo su nas zgrabili. Mene su povukli u levu stranu, tebe u desnu. Stisak ruku je popustio i ja sam jednog momenta u kome je moja ruka ispustila tvoju osetio da mi se pupak ponovo kida. Čudo je kako se čovek u ovakvim momentima seti svoga rođenja, ponovo oseti porođajnu bol, šok prvog udisaja. Privezali su nas za mašine, zapravo stolove sa čudnim cevčicama. Bili smo blizu. Mogao sam da te gledam, da ti dah osetim. Čuo sam kako teško dišeš. Bojala si se. Video sam ti suzu u oku. Znam da su joj ranijih dana prethodili potoci suza. Sada nije za tim više bilo potrebe. Spoznavali smo polako svu svoju nebitnost. Možda se ovako osećaju pokusni kunići dok čekaju da im u telo ubrizgaju smrtonosnu kiselinu. Bitno je ono što je skriveno u nama. Neko je nekad (možda anđeli) još pri stvaranju svetova u našu krv, našu DNK, ugradio šifru tajnog oružija koje će jedino moći da zada smrtonosni udarac demonima onda kada dovoljno nadjačaju da njihov oblak bude toliko moćan da pobedi svet. Kada bude dovoljno snažan da počne da se valja sa severa, kada preteći nadvisi čovečanstvo. U tebi je bila polovina tajne šifre, u meni druga polovina. Zajedno spojene one su davale celokupnost jednog moćnog, nikada ranije viđenog oruzija. Zasekli su ti ruku i krv je počela da curi iz tebe. Onda su i moju ruku zasekli. Između stolova je bila velika posuda u kojoj se naša krv slivala. Mešala se tvoja i moja krv dok su ekipe na svakih nekoliko trenutaka vadile uzorke da bi ih odmah zatim stavljale u centrifugu koja je trebalo da izdvoji onaj bitan sadržaj. Gledao sam tu krv u posudi, gledao sam tu čudnu nijansu koja je spajanjem nastajala. Bilo je nečeg toliko plemenitog u toj spojenoj krvi. Kao da je neki oreol svo vreme bitisao nad njom. Ekipe za uzimanje uzorka su dolazile i odlazile sa onim čudnim bočicama. Nisu ništa govorili, samo su zabrinuto odmahivali glavom. „Oni će umreti“ neko je od njih jednog momenta prošaputao. Znali smo da je to jedna od mogućnosti za koju su nam ranije govorili da je verovatno mala. Sada smo shvatali besmislenost jedne takve nade, jer uvek postoji verovatnoca da je šifra sakrivena u poslednjoj kapi krvi. U posudi su bili već litri. Svetlost reflektora se odbijala od ustalasale bordo tekućine. Osetio sam da jako teško dišem, osetio da su mi oči već staklaste. Gledao sam te. Gledao to voljeno lice. I ti si mene gledala. Tada smo pogledima rekli sebi više nego ikada ranije rečima. Primetio sam da ti je anđeo nad glavom, i ti si nad mojom glavom anđela videla. Belina njihovih haljina je tako odudarala od crvenila krvi. Polako smo prestajali da čujemo kretanja i osećamo zabrinutost ekipe. Njih jednostavno više nije bilo a anđela je bilo sve više. Video sam te da lebdiš, video kako pucaju cevčice i stege. Čuli smo muziku, kožom smo osećali pesmu anđela. Znali smo da se i zemlja sada razvaljuje a visoko gore na nebu otvarala su se neka velika okrugla vrata svetlosti. Anđeli su te u rukama nosili ka njima. Osetio sam vetar koji su lepetom svojih krila stvarali. Onda sam osetio da i mene podižu, da i ja letim ka visinama za koje nisam ni slutio da postoje. Dok sam klizio ka vratima video sam kako blješti sivi oblak demona pogođen hiljadama munja. Kako se zauvek raspada. Nebo je bilo toliko svetlo od jačine svetlosti da se na hiljadama kilometara unaokolo moglo bolje nego po danu videti. I ja sam gledao, poslednji put gledao taj svet koji će bez obzira na sve biti spašen, koji će nastaviti da zivi. I te noći, možda zbog krvi koja se pomešala, možda zbog pesme anđela koja se stapala sa piskutavim jaucima demona, ja sam spoznavao suštinu večnosti. One večnosti za koju sam odvajkada znao da bi bez tebe bila nemoguća, da bi bez tebe bila tužna kao plač deteta koje majku iz tame priziva... tvoj miodrag |
|
Video sam danas bršljan na ogradi sudbine. Tamo gore, u brdima, bila je mala bela kuća i starac i starica bili su pred njom. „Pogledaj, dete! Pogledaj! Vidiš li onaj puteljak, onu usku stazu koja vodi gore? Zima je a sve je zeleno. Iza ove ograde postoji stvarno neki drugačiji svet i ja bih želeo, dete, da ga nekada upoznaš. Da preskočiš tu ogradu. Da budeš među izabranima koji su sa Mojsijem ušli u Obećanu zemlju.“ Umro je Arafat danas, rekli su. Sahraniće ga u Ramali a bilo bi ljudski da to učine u Jerusalimu. Ali, kome je to još bitno? Hajdemo dalje, hajdemo pre sumraka jer ovi dani prekratko traju. Mi idemo s druge strane ograde i mi smo samo nemi posmatrači. Više nema ni lasta, nema onih divljih ptica i noći su tako tihe. Deca ubijaju tela drogom a duše nekim mnogo groznijim stvarima, a čak nam i stručnjaci za dušu kažu da je takvo vreme, da jednostavno tako mora da bude. Pomislimo, dete, pomislimo na tom putu da bi bilo moguće da opet zaživi ljudožderstvo i stručnjaci bi rekli: „Eto, takvo je vreme, kulturološki nema ničeg lošeg u jedenju ljudskog mesa.“ Kao da ne postoje zakoni koji su jači i od napisanih, ili se to u tim njihovim prestižnim školama ne uči? Ja sam usput pokušavao nešto da komponujem. Pesme su kao talasi izvirale iz mene. Odkud ovoliko tuge u pesmama, pitao sam se? Odkud tuga a zasigurno je ne bi trebalo biti tu. Možda zato što listovi onog bršljana nisu samo na onoj ogradi, jer kad bolje pogledamo možemo ih videti i na našim vratovima, grudima, možemo videti stezanje koje lagano ubija kao dodir anakonde. Pođem negde kada je još mrak, a vraćam se kada je mrak još gušći. To su, devojčice, moji izgledi i za ubuduće. Moj posao, moji prijatelji, moje ljubavi... Znas već da su sve to kurve koje će me brzo ožaliti. Ko će se setiti hladnog kamena, ko počupati travu ponekad? Možda će vremenom tu početi da izvire voda i možda će neko pijući pomisliti: „Gle, delić praha mrtvog čoveka koji je nekada voleo, koji je umirući to priznao.“ Ali, to nije bitno, dete. Hajdemo, hajdemo dalje. Mi zapravo hodamo po očima Boga koji je odavno žmureći, koji možda svesno pokušava da ne vidi, ili mu anđeli više ne daju to da ne bi Bog patio, da ne bi Svemir bio poplavljen potocima suza. Ovde brdo prestaje. Dole je onaj potok ali u njemu nema života i nemoj ni da pokušavaš da piješ tu vodu. Čak je i ne gazi. Tamo niže postoji mali most i spretni uspeju ponekad da ga pređu, ali ja znam da ćeš i ti u tome uspeti. Pa ne poznajem te tek tako eonima godina. Evo ti moja ruka, uzmi je. Ne govori: „Ti nemaš ruku, ti nemaš ruku!“ Pusti taj osećaj, zar ne vidiš da te slutnja vara. Ogledalo. Vidiš da se sve završava ovim ogledalom. To je ona svetlost koju oni što su bili ovde i vratili se kažu da vide. Nema tunela, samo se odsjaj pređenog puta oslikava u ogledalu. Zažmuriš jednom i onda čuješ glasove. Ne razumeš šta pričaju ali čuješ žamor, trzaš se kao mladica drveta na vetru, a onda i to prestane i ostane samo ovo ogledalo i ono ponekad bude boje noći jer je i put bio takav, ali ja to neću da dozvolim. Znaš ti već to. Ko zna zašto ti ponovo sve ovo govorim. Uostalom, nije ni važno. Pogledaj samo ono drveće iza, poslušaj plač ovog lišća na vetru. Sećaš li se one devojčice koja skakuće tamo. Vidiš li joj oči, vidiš li to čudo stvaranja! U svetu senki desilo se da u njima ne postoji nijedna. Ti znaš ime toj devojčici, hajde, ne pravi se luda sada. Dodirni joj još jednom kosu, pusti sećanju da utiče na postojeće stvari. Možda smo zato i došli ovde, da se još jednom vidiš sa njom i da joj dopustiš da ode. Znaš li samo kako je duhovima prošlosti teško kada ostanu zarobljeni u nama. Pusti je, dete, pusti da ode. Ko će još žaliti za njom osim tebe i mene, ali će ona biti srećna jer je bila samo odelo koje je moralo da bude svučeno. Neka te ne plaše ove metalne šipke koje te od nje odvajaju. Ne pitaj se: „Ko ih je postavio nasred šume?“ Mi smrtnici nemamo odgovora i bolje je da budemo nemi. Verujmo samo da je taj neko dobro znao šta radi. Vidiš, već smo odmakli i ništa se nije desilo. Devojčica je otišla i samo se njen smeh sreće čuo. Vidiš li da ništa nije bolelo, a šuma ionako čeka na nas. Vratićemo se jednom ovom ogledalu, ali taj put ćemo tada morati da pređemo sami. Neće biti mene da ti držim ruku. Bićeš ovde sama ali ćeš me se setiti tada. Možda mi čuti glas koji ti govori da si vredna, da nema cene koja bi se za tebe mogla platiti. Onda će ogledalo zračiti bojama kao nekadašnje igračke sa optičkim varkama koje smo kao deca vrteli u rukama. Osetićeš toplotu, znati da sve tu prestaje. I bićeš kao zvezda koja se te noći upalila. Kao muzika za koju su tek tada smišljene reči i, evo, može se pevati. Zato zapevaj, nisu bitna značenja reči. Ne pišemo mi te pesme. Zapevaj samo zato što znaš da si među povlašćenima koji pevaju muziku Boga. I budi ptica tada koja ima pravo da leti. Poleti, poleti, draga devojčice, poleti tada i uzdigni se iznad zvezda. Neko će imati pravo da poželi želju kada vidi taj svetlucavi trag u noći. Nekog ćeš i tada usrećiti kao i mene što si ovoga novembra, ove čarobne božije zime. Pogledaj naš put. Pogledaj, eno opet one bele kućice na bregu. Mi se zapravo ponovo vraćamo početku. Čak smo i iza ograde prekrivene bršljanom. Prešli smo iza a da to nismo ni osetili. Penjemo se uz breg čije su strmine tako naporne za penjanje ali već kao da čujemo glasove starice koja peva voljenom starcu. I njegovo „Volim te“ čujemo što na tren veliko ko Svemir postaje... tvoj, Miodrag |
|
Čekali smo leteće tanjire. Čoveče, stajali smo tamo i kao ludaci čekali jebene leteće tanjire! Da nam je neko pre pet godina rekao da ćemo danas biti na ovom mestu i raditi jednu tako glupu stvar kao što je čekanje letećih tanjira rekli bismo mu da je lud, neznajući zapravo koliko bi prokleto on bio u pravu tada. Bili smo deo poslednjih preživelih ljudi, ono što je ostalo od celog čovečanstva. Nešto preko milion nas je bilo, a oko nas se prostirala poslednja oaza, poslednje mesto na kom je život bio moguć u jednom umirućem svetu. Oaza se nalazila kraj ruševina grada Timbuktu, na obalama reke Niger. Posle jedne užasavajuće atomske eksplozije stvoren je ogroman krater koji je reka Niger ispunila svojom vodom i nekim čudom okolo se nalazilo dovoljno vegetacije da prehrani ovo što je od ljudskog roda preostalo. Ceo ostatak sveta bio je samo jedna ogromna pustinja i ni mora, ni reka više nije bilo. Samo se jezivo crveni pesak prostirao nekadašnjim svetom koji je ne tako davno bujao od života. Predugo je trajao moj put do oaze. Pošao sam sa malom grupicom i uz put smo sretali tu i tamo nove grupe ljudi. Postojala je glasina koja je u to vreme kružila o dalekoj oazi i mi smo sve činili da dopremo do nje. Mnogi od nas su umrli na tom putu. Neke je stiglo dejstvo radiacije dok su drugi umirali od gladi i žeđi. Sve u svemu kada smo stigli do cilja bilo nas je možda stotinjak. Ja sam imao samo četrdeset kilograma tada i jezik mi je bio sav otečen od suše tako da nisam mogao uopšte da govorim. Onda smo ugledali prve tragove zelenila i videli odsjaje vode u daljini i mnogi pomreše tada od samog tog prizora jer njihovo srce nije moglo da izdrži takvo uzbuđenje. Svi su plakali u toj gomili, a gomila je bila gomila jada i bede ljudske. Smrad i raspadanje su se osećali na daleko, a nepostojanje nade i životne želje beše tako očigledno. Deca koja su rođena u koloni tada su po prvi put videla zelenilo drveća i plavetnilo vode. Mnoga od te dece su imala po tri ruku ili nogu, neka su bila sa po dve glave, ali mi ih nismo ubijali jer će ti mutanti biti ono što će zapravo jednog dana ostati da svedoči o nekadasnjem postojanju ljudi. Baš jedno takvo dete sa dve glave je zaplakalo u naručju majke koja je najednom pala mrtva tik pored mojih nogu i ja sam uzeo to dete u ruke i tako sam ušao u oazu, dok mi je pored svakog uva po jedna dečija glava pištala a razređeni izmet izgladnelog deteta mi se razlivao po celom telu. Posle mesec dana smo se oporavili i osetio sam kako mi se delić nekadašnje snage vraća. Ipak, nikada, nikada to neće biti ono nekadašnje stanje jer sam previše zračenja primio i ruke moje drhtale su kao ruke starca. Nismo više bili podeljeni po narodima, nekako se sam stvorio neki jezik od izmešanih jezika i razumevali smo se poprilično dobro. Nije bilo političara jer ni novac nije imao više nikakvo znašenje pa su preživeli bogataši često vršili samoubistva žaleći za izgubljenim. Bili smo podeljeni u sekte tada, ali sve sekte su bile srodnog karaktera a vodeća je bila sekta Realijanaca (od koje je i potekla ideja o letećim tanjirima) a ostale sekte su to prihvatile jer dokazi su bili tako ubedljivi, a mogućnosti za neku drugu izvesnost mizerne i nestvarne. Svaka sekta je to modifikovala na svoj način pa su budisti tako govorili: „Doći će leteći tanjiri i odvešće nas u Nirvanu“. Hare Krišna je govorila: „Doći će leteći tanjiri i odvesti nas u blaženstvo Krisne“ ... i tako dalje, sve su to bile tričarije ali sam se ja lično priključio budistima da ne štrčim u gomili. Niko od moje porodice nije preživeo i polako je prestajalo da mi bude važno hoću li u nirvanu, ili će me primiti Krišna. Zapravo, želeo sam samo da umrem tamo, u toj nestvarnoj oazi i da moje oči iskljucaju neke čudne crne poslednje preživele ptice čije se graktanje noću na daleko čulo. Onda sam te ugledao jednog jutra dok sam se umivao na atomskom jezeru od čijih nam je voda i kosa odpadala. Video sam tebe koju sam hiljadu puta ožalio, video sam te u beloj prozirnoj haljini koja je bila mokra od atomske vode, video sam tvoju žensku golotinju koja se jasno ocrtavala i pomislio da sanjam, da nije pravedno da mi takve snove preko sve moje muke sada šalje Bog. „Anđele, anđele!“ vikao sam i ti si se okrenula i bila si nema kao stena a tvoje oči velike ko nekadašnja bistra planinska jezera. Ni ti nisi mogla da veruješ da se to dešava, da je pokraj tebe živ čovek koji te je najviše voleo. I pre nego što si išta mogla da kažeš ja sam te ljubio, kupao sam tvoje telo nekim krupnim suzama koje su se mešale sa ozračenom vodom, koje su bile masne i guste kao ulje masline da ti je i košulja niz tu klizavost padala, a jecaji naši tada su se mešali sa pesmama vernika koji su pevali „Hare Rama, Hare Hare, Hare Krisna, Hare Hare,“ sa budinim meditacijama i plačem siročića kojih je svakim danom bilo sve više. I tako, tog dana u kome ni časovnici nisu postojali i u kome je sve bilo drugačije u odnosu na pređašnje stvari, jednog dana, u jednom sasvim drugačijem svetu, koji je sveden na veličinu samo jedne oaze, za nas je i vreme stalo a tela su nam potresali talasi davno presahlih okeana... „Moja Tonata, moja Tonata koju sam toliko mnogo voleo je živa“ buncao sam noću a ti bi me stegla čvrsto kada bih se znojan budio plašeći se da će iluzija nestati, da je san sve ovo što mi se dešava. Danju bi mi pričala da si Avatar Krišne, da si cenjena tamo, da si prorok kome veruju. Zovu te Veliki učitelju i Guru i klanjaju ti se smrtnici, tako si mi govorila a ja shvatao težinu tvojih reči kad god bih prošetao sa tobom ovom nestvarnom oazom i video zanesenjake koji su se bacali pred tvoje noge i preklinjali te da ih makar jednom dotakneš. „Ja sam ti jebeni budista“ govorio sam ti. „Meditiram tamo s njima i pookušavam da dostrignem Nirvanu, ali mi se zapravo ništa ne dešava, jer čim zatvorim oči vidim samo tvoj lik“. I još sam ti puno govorio: o danima i noćima koji su bili tako predugi bez tebe, o tome da sam hteo da prekratim život više puta ali da nisam imao dovoljno hrabrosti, o tome da sam se jednom gušio u krvi pobijenih, o nekoj čorbi koju smo od tela poginulih ljudi kuvali da bismo preživeli nepodnošljivu glad i o tome da sam jednom u kašiki video oko mrtvog deteta koje kao da me je gledao, da sam ga pojeo i plakao tri dana zatim, da ništa od ovog nije pošteno, da je pomrlo osam milijardi ljudi zbog nekolicine bogataša koji su ionako u rukama već držali bogatstvo devedeset posto sveta ali da je rat zapravo vođen zbog onih deset preostalih procenata, da bih voleo da mi se grudni koš raspukne i da srce moje padne na ovaj grozni užareni pesak i da ga svom silinom izgazim, da me jebeni crvi jedu, da mi se telo od zračenja raspadne jer ne mogu sebi da oprostim oko onog deteta koje me je iz kašike tako tužno gledalo, da ga svake noći vidim čim zatvorim oči, da me ništa više na svetu od tog oka neće spasiti... Ti si me razumela jer si jedino ti oduvek znala da čitaš moju dušu. Rekla bi mi: „Ćuti. Ćuti moj Puer Aeternusu (večiti mladiću), pa takva su vremena bila i šta smo mi drugo mogli. Zato ćuti moj dragi dečače sede kose, ćuti jer sve je prošlo i nedaj da oblaci tuge opet nadvise tvoje jedino nebo, jer na tom nebu sam ti ja, ja koja te volim, ja koja ti blještim svojom ljubavlju kao jedino tvoje Sunce. Zato mi daj da ja budem tvoja jedina sreća i tuga će nestati.“ I ja sam ti to dopuštao a tuga je polako nestajala, a moje usne te ljubile sve češće i ponekad bih ljubeći te začuo zvona hrišćanskih crkvi kojih nije bilo više kao da zvone svom žestinom. Ali, zvonjava je bila samo u mojoj glavi, a vreme je teklo i našeg života se užurbano smenjivali dani i noći, dok su ljudi i dalje padali od boleština i zračenja kao snoplje, a granice oaze se smanjivale iz dana u dan. Znao sam da su svi hrišćani pobijeni još pre početka rata i da su mogli da prežive samo oni koji su primili žig zveri. Ponekad bih pod svetlošću meseca ugledao i žig na tvojoj ruci kako zablista na tren. Sećam se koliko sam ti ranije govorio o tome da to nikako ne dozvoliš, da ćeš tako izgubiti Carstvo Nebesko, i još sam ti puno o tome govorio, ali smo sada i ti i ja bili među žigosanima i zato sam te pitao: „Hajde, reci mi, kako se to desilo, zbog čega si primila žig, šta te je konačno nateralo na to?“ „Hajde prvo ti reci“ insistirala si, „Hajde prvo ti, pa ću ja.“ „Dobro, u pravu si, pa ja sam taj koji se toliko zaklinjao da neće primiti žig zveri. Međutim, jedanaestog dana od dana ukidanja novca, kada su mi poslednje zalihe cigareta nestale i kada sam ispušio sve pikavce koje sam pronašao po gradskim ulicama, u meni je želja za pušenjem bila toliko žestoka da sam usred jedne kišovite noći istrčao napolju bos i neobučen pravo do prvog žigosališta i plačući dao svoju ruku da mi utisnu taj neizbrisivi beleg i odmah zatim otrčao do prodavnice cigareta da uzmem svoje omiljenje, ceo boks sam tada uzeo i pušio sam do samog jutra.“ „Da li je moguće“ rekla si, „Baš te noći, koji minut posle tebe, u istom žigosalištu sam bila i ja. Te noći sam gladna tumarala gradom ne bi li negde pronašla koji komadić hrane i onda sam najednom osetila neodoljiv miris nekih američkih kolača,“ (tada sam se i ja setio tog mirisa koji mi te noći nije ni bio važan jer sam sav bio pretvoren u želju za pušenjem), „neka mašina je širila taj miris svuda unaokolo i ja nisam mogla da izdržim taj poriv za hranom. Dali su mi žig i ja sam odmah uzela ceo kilogram i pojela ih pre jutra. Kako se samo nismo sreli te noći, možda bismo zajednički izdržali ono što nisam mogla sama.“ Nisam mogao da se ne nasmejem: „Zbog kolača primila žig! Moj Avatar, moj veliki Guru, moja čarobnica nije mogla da odoli kolačima! Čuj ti nju, zbog kolača!!!“ Mrštila si se tada govoreći mi da su cigarete kao mnogo bolji razlog od kolača, objašnjavala mi to s filozofske, naučenjačke strane, ali smo zaćutali oboje kada nas je kao munja pogodio zaključak tog razgovora a to je da smo zauvek zajebali stvar, da nam pred očima Boga nikada ništa neće izbrisati tragove zverinjih žigova. Kako je samo bilo lepo umreti pre ovog saznanja! Predložio sam ti kada je svanulo da ostavimo naše sekte, ti Krišnu, ja Budu, i da napravimo novu sektu, da sazidamo Hram ljubavi. „Matha ljubavi, Matha (hram) ljubavi!“ Bila si oduševljena time: „Možda nam Bog tako oprosti. Možda kad bude video veličinu te naše ljubavi.“ I mi smo ga zidali, i zidali i prolazile su godine. Pekli smo cigle od pustinjskog peska i bojili ih usirenom krvlju leševa koje više nismo imali gde. Od milion nas u početku ostalo nas je nekih dvesta hiljada, a gomile leševa su pretile da zagade oazu. Vremenom je naš crveni hram polako visinom i lepotom nadmašio sve ostale hramove. Ja sam bio sveštenik u njenu a ti boginja i svakoga dana smo vršili službu u tvoju čast. Čak se proneo glas da se ovde čuda dešavaju i gomile sakatih i bolesnih su iz dana u dan priticale u Hram iz svih delova oaze. Mnoge si iscelila i tada smo gledali ljudska tela u tako očajnim fazama kancera i drugih boleština kad čovek postane bolest sama. Vremenom nam je Hram postao prepun ljudskog smrada i smrada smrti i ti si mi posle jednog napornog dana u Hramu rekla: „Hajde, ljubavi, matori smo i slabi već, a i naše duše više neće moći dugo da izdrže ovu tugu i bedu ljudsku. Zato, hajde, ljubavi, mislim da je došlo to vreme koje smo čekali.“ Napolju je već bio prvi sumrak i ti si mi rekla: „Pogledaj! Pogledaj u nebo sada!“ Visoko iznad horizonta, tamo gore gde su i najvišlje zvezde bile videla su se daleka svetla koja se kreću i koja menjaju boju. „To naši leteći tanjiri dolaze po nas“ rekla si. „Oni koje smo toliko dugo čekali. Od naših gena napraviće nas ponovo i u tela fetusa ubaciti naše duše. Tako ćemo zauvek ostati mladi i tako ću te zauvek voleti, zauvek voleti u nekom svetu mnogo boljem od ovoga.“ „Ali“ primetio sam, „nismo li mi zaboravili živog Boga? Nije li sve ovo samo savršena laž moćnih demonskih sila?“ Hajde, ljubavi, ne kvari stvar. Mi smo žigosani i drugog puta i nemamo.“ Namignula si mi tada i znao sam tačno šta misliš. Videla si mi suze, a onda sam i ja tvoje suze kao bisere ugledao. Poljupcima sam ih sklanjao sa tvoga lica, i ti moje suze u sebe upijala. Buka je najednom postala ogromna i svetla letelica isuviše blještava. Bilo je kao dan da je sada i mi smo znali da je to naš poslednji dan na ovom zrncu ljubavi koje se nekada zvalo planeta Zemlja. „Hvala ti za sve“ rekao sam ti, „Hvala ti što si postojala za mene i u ovakvim trenucima kada i svetovi prestaju da postoje.“ „Ćuti moj dragi dečače, čuti naše poslednje noći i ljubi me nežno, kao dete majku kad ljubi kad se posle puno godina vrati iz tuđine.“ I tako sam te ja tada i ljubio. Do svitanja su brodovi bili ukrcani. Prvo je su ušli Realijanci u svoj tanjir, zatim Krišne, pa Budisti, i poslednji smo bili mi iz Hrama ljubavi. Ovi prvo popunjeni leteci tanjiri su već nestali iz vidokruga kada je i naš tanjir bio napunjen i kada su vanzemaljske spodobe zaključale ogromna vrata. Čula se buka snažnih motora a ja poželeo da još jedared pogledam svet koji smo zauvek ostavljali. Pogledao sam kroz mali prozor i video da je jedan čovek ostao, da se jedan čovek ipak nije ukrcao ni na jedan brod. Bili smo već visoko u vazduhu kada sam ga prepoznao u onim haljinama, i one kose duge. Bio je to najlepši čovek koji je ikada živeo, bio je to Isus koji je svo vreme bio tamo dole sa nama a mi ga nismo primećivali u gomili. Iako smo bili visoko ja sam video da plače, njegove kretnje su mi o tome govorile. Onda sam ti i ja zaplakao, tamo gore, u tim visinama, na tvom ramenu. I ništa više nije moglo da zaustavi to moje plakanje, a i ti si me vrlo dobro shvatala i ko princeza tuge na grudima mi plakala, dok sam ti ja kosu milovao i šaputao ti: „Drago dete moje, drago dete moje...“ Tvoj, Miodrag |
|
Ja sam ti ostrvo tuge sada. Moje obale su prazne i puste, nikoga nema više u meni. Ljudi koji su govorili da me vole bili su mi najveći dželati i ja im to, vidiš, nikada neću zaboraviti. Nikada, nikada, niko više neće imati pravo na mene. U nekoj sam kamenoj kući čiji jedini majušni ali suviše visoki prozor gleda na poljanu koja je tako mračna noćas u noći prve mene mladog meseca. Ipak, dovoljno jasno se vidi drvo koje se savilo pod teretom godina i jedno malo drvce pored, koje je snagom tek probuđene životne energije počelo da niče iz izdanaka onog prvog i kroz neku godinu će ga nadvladati. Neko je upalio vatru u kaminu i čuo se zvuk gorenja, ali ipak nije bilo toplote ovde i ja sam pomislio da je nikada više nigde neću ni naći. Ova kuća od kamenih blokova je imala samo jednu prostoriju i ja sam želeo sam da je istražim ne bi li pronašao kakav trag koji bi mi možda otkrio razloge moga boravka ovde. Otkud zapravo ja ovde u ovoj ispraznoj noći? Gde su tragovi civilizacije? Nema elektrike, nema radija, ovo je samo neka visoka planina, a napolju jedna tako hladna noć. Na ormanu je bila neka prastara knjiga i spustio sam je dole. U ormanu sam našao staru perolejku i upalio je upaljenom grančicom iz kamina. Ugledao sam naslov i zaplakao sam. Naslov knjige je bio „Ostrvo tuge.“ Zaboga, ko se to noćas poigrava sa mnom? Zaboga kako neko može znati šta se to dešava u meni?“ Knjiga je bila stara hiljadama godina, i pisana je na listovima koji su bili od kože davno ubijenih životinja. Neko je nekada rukama, i ko zna na kom jeziku ispisivao stranice ove knjige, ali ja sam sve tako jasno razumeo. Ovo je bila knjiga o meni i ja sam to saznavao sve više svakom novom isčitanom stranicom. Čitao sam tu knjigu, tamo u toj nedođiji, u jednoj nedefinisanoj noći, i sve mi je najednom postajalo jasnije, a moje suze se te noći bile kao Nijagarini vodopadi. Prelazio sam čitava poglavlja, knjiga je imala hiljade stranica, ali ja sam te noći čitao brže nego ikada, ruke su mi se tresle dok sam okretao svaki novi list. Video sam tragove suza na prastarim pergamentima, otiske nečijih prstiju u slojevima prašine. Znao sam da ja nisam prvi koji čita strane ove knjige. Još jedna osoba je nekada učinila isto to. Tada sam u najtamnijem uglu kuće ugledao avet žene koja me je gledala. Žena u crnom i kože bele kao mleko. Bila je tanka i pogrbljena i ja sam je čuo kako jeca. Ova žena je godinama bila mrtva ali tragovi nekadašnje lepote još uvek su se mogli videti na tom licu boje soli. Čak i u ovoj tami, čak i mojim očima punim suza. Rekla mi je: „Čekala sam te, celu večnost sam te čekala.“ Pitao sam je zna li gde smo, ima li kalendara, zašto smo ovde, ko nas je ovde stavio, ko je čitao knjigu pre mene, kada je ona umrla, seća li se ičega od ranije, zašto me je čekala, ko stavlja drva u kamin, gde nestaje toplota kada su zidovi tako debeli? Ali ona je samo savila glavu i čučeći tamo, kraj tih debelih vrata u uglu, samo jecala i jecala. Kada sam sklopio poslednju stranicu knjige svitalo je. Ja više nisam bio ja. Za samo jednu noć sve se promenilo. Ovaj prozor, ovaj drveni sto, ova prostorija koja se sastojala od tri povezana dela u čijem sam centru bio ja naspram jedinog prozora u kući, ona vatra u kaminu koja je iza mene gorela, žena koja je plakala u levom uglu pravougane sobe, i desni ugao u kom je sem praznine bilo par praznih ormana prekrivenih debelim slojevima prašine. Sve se u toku jedne noći promenilo. Osetio sam da pripadam ovde, da mi je zapravo tu oduvek bilo pripravljeno mesto. Prozor je bio tako mali a sem onog drveća tamo ugledao sam grobove koje noćas nisam video. Dođavola, nije ni svitalo kao što obično zna da sviće. Talasi magle su bili poput talasa beživotne reke u koju je industrija ispustila fenol, a neke crne ptice su graktanjem najavljivale dan koji će biti drugačiji od svih dosadašnjih dana u mome životu. Pokušavao sam da se setim jesam li mlad, nisam znao koliko godina imam, nije nigde bilo ogledala. Osećao se miris memle i krvi. Kakva je ova kuća i zašto su je podigli nasred groblja? Bilo je toliko pitanja u meni tog tužnog jutra, ali sam slutio da će odgovori, ako odnekud dođu biti zastrašujući. Uzeo sam knjigu o meni, knjigu koja se zvala „Ostrvo tuge“, uzeo sam je sa onog klimavog drvenog stola na kome je petrolejka još uvek gorela, jer je prozor bio isuviše mali, a svetlo ovog dana kao nikada ranije pre sličnije svetlu udaljenih neonskih svetiljki nego svetlosti sunca. Uzeo sam knjigu i poneo je ka kaminu. Zena je vrisnula, ali ja nisam oklevao i bacio sam je u vatru koja ju je spremno dočekala. Najednom je prostoriju ispunio tako strašan smrad raspadanja kakav nikada ranije nisam osetio. Knjiga je gorela kao ljudsko telo da gori, a ja sam na momente čuo plač i vrisku hiljade ljudskih spodoba. Najedanput je nestalo petroleja u onoj staroj lampi i sve je postalo jezivo mračno. Bledo lice žene je postalo jedini orjentir u nadolazećij tami. Video sam kako se ta gomila bledila sada sporo pomiče ka meni, video sam očne duplje koje su bile prazne, osetio dodir ruku koje su bile hladne kao led na Artiku. Njene su me ruke milovale tada, brisale mi suze koje su navirale same od sebe. Niz njeno telo su gmizali zastrašujući instekti ali se nisam bojao. Bez obzira na hladnoću tog tela, na odvratne bube, na prazne očne duplje ja sam voleo tu ženu celim srcem svojim kao jedino tebe što sam voleo jedne jeseni u kojoj su američke ovce odlučivale hoće li im pastir biti Bus ili Keri, a cena nafte na berzama rasla svakog božijeg dana. Ona je znala da mislim o tebi i rekla mi je: „Ne brini drago dete moje, ona je srećna žena sada.“ „Ali, ko si ti?“ pitao sam „Kako znaš sve to? Zašto me zoveš dete? Kada ćemo izaći odavde? Hoću li je ikada videti? Ona mi je i dalje brisala suze ledenim rukama svojim, dvoumila se šta će mi reći. Kada se napokon rešila glas joj je bio mnogo topliji i ja sam začudo počeo da ga prepoznajem: „Nikada je nećeš videti, a i ona sada svojim očima gleda neke puno srećnije stvari. Kako bi se ona sada setila tebe, drago dete moje? Ovo mesto je samo jedna hladna grobnica iz koje nikada, nikada nećemo izaći. Vremenom ćeš početi da prepoznaješ kovčege i nemogućnost kretnji ali ovo ti je tek prvi dan ovde, a biće još bezbroj dana i noći, samo budi strpljiv, drago dete moje. Ti druge izvesnosti sem ove više nemaš.“ „Ali, majko, da li je moguće da si to ti? Znaš li kolliko je mnogo godina prošlo bez tebe? Zar sam ja sada samo običan mrtvac, majko?“ Ali, ona više nije odgovarala, bila je opet sklupčana u onom svom uglu tamo i rupama od očiju gledala kroz hladne kamene zidove. I Bog mi je svedok, tako je tužno jecala, tako tužno jecala... Voli te samo tvoj Miodrag |
|
Ti i ja smo duplirani. Postoji vidljivi naš deo, i naš nevidljivi deo. Ovi vidljivi delovi se neprestano traze, a oni nevidljivi se smeju tome, jer su totalno ispunjeni svojom nađenošću da ne razumeju tugu nas vidljivih. Naš vidljivi deo je ovde, na ovoj planeti, ograničen je mnogim činiocima: vremenom, zakonima, prostorom, civilizacijom, socioloskim odnosima, religijskim predpostavkama, smrtnošću... Onaj naš drugi, nevidljivi deo, nije nigde i ništa ga ne ograničava. Može da poleti kao ptica, ali može i da padne i ništa se ni u jednom slučaju bitno ne bi dogodilo. Odeća tebe druge je bela i prozirna, a i ti sama si poput magle. Ja drugi sam još uvek dete kome se ništa sem tebe nije dogodilo. Ja drugi volim tebe drugu baš kao što onaj prvi voli tebe prvu. Oni prvi stupaju u odnose sa ljudima, imaju obaveze, gledaju na satove, imaju ritam dana i noći, smenu godišnjih doba, stare, plaše se neizbežne smrti, razmišljaju: „Čemu sve to?“ Mi drugi nemamo ništa od toga jer u ovom drugom svetu osim tebe i mene ništa i ne postoji. Onog prvog ljudi misle da poznaju, i onu tebe prvu ljudi misle da poznaju, a mi prvi više i ne pokušavamo da ih razuverimo u to. Onaj prvi pali cigaretu i razmišlja o tebi prvoj. Gleda žar i čuje pucketanje sitnih varnica i seti se da je rečeno da jedna cigareta znači deset minuta života manje, i onda je zadovoljan jer misli: „Eto, skratio sam vreme koje ću provesti bez moje prve.“ Prvi je svestan da je sve obmana, prvi ponekad vidi da su kapljice vode na pločicama danas raspoređene isto kao i juče (što je nemoguće) i veoma dobro shvata tada da je to samo jedna u nizu pukotina u programu koji se zove svet. Prvi je naučio da to prepoznaje. Prvi zna da je samo delić nepojmljive statičke energije koja je vanvemena i besprostorna i da si delić toga i ti prva koja si isto to. Zna i da ste isprepletani negde u nekoj beskrajno maloj tački, zna da nije bilo ni Velikog praska, zna da nema ni Svemira, zna da su i on sam i svi drugi samo jedna velika laž, zna da je sve opsena i varka, ali kada razmišlja o tebi prvoj on tada sve to zaboravlja jer srce koje voli ne vidi istinu. Ti prva si shvatila razmišljanja mene prvog. Pomislila si: „Hej, pa onaj ludak je potpuno u pravu!“ Drugi ljudi nisu shvatali ali ja prvi sam znao da i ti prva to znas. Ja prvi i ti prva smo oduvek i za sva vremena spojeni, ali mi prvi smo programiranim opažajima usmereni da osećamo razdvojenost koja nas boli. Ipak, mi prvi kada čitamo Bibliju i pročitamo reči: „I stvori Bog čoveka po obličiju svom, po obličiju Božijem stvori ga“ mi ne tumačimo to kao ostali ljudi koji onda zamišljaju Boga koji ima glavu, dve ruke i dve noge, jer tamo i ne piše da je on stvarao sebe po obliku čoveka. Mi znamo da Bogu ne trebaju ni ruke, ni noge i znamo da je naše pravo obličije, baš kao i obličije Boga zapravo jedna bezlična, strahovita energija, i onda osetimo i mi svu tugu i usamljenost kakvu svo vreme oseća i Bog. Mi drugi nemamo tih problema, jer nikada nismo imali pa nemali, pa da nam sada bude žao zbog lepota nepostojećeg sveta. Mi nikada nismo imali ništa drugo sem jedno drugoga. Mi nemamo iluzija prema bilo čemu. Mi znamo da smo nepostojeći i da nas nikada ništa iz ništavila neće izvući. Mi drugi posedujemo svih osam vrsta mističnih moći i nismo ničim uslovljeni kao što smo mi prvi. Mi drugi znamo da smo samo duše ali ne želimo puno da razmišljamo o tome jer duša nije toliko lepa kao što je ljudi zamišljaju. Mi drugi smo sasvim svesni jezivosti našeg stanja, ali mi drugi imamo i moć da imaginacijom stvorimo sve što poželimo, baš kao i Bog na čiju smo sliku (zapravo koga smo delovi) i stvoreni. Mi drugi znamo da sem iluzija ničeg i nemamo ali smo zato iluzije doveli do savršenstva. Kada nam trebaju livade i polja mi ih poželimo i hodamo zagrljeni po njima. Kada nam zatreba svetlost dve sveće i duga letnja noć na obali mi je imamo samom svojom željom. Čujemo zvuke talasa i ostajemo do kasno zagledani u pučinu. „Hoćeš li dva meseca na nebu?“ pitaš me, i ja ti kažem: „Hajde da vidimo kako bi to bilo, ta tvoja dva meseca.“ I ti druga mi onda stvoriš još jedan mesec i mi se glupiramo posle cele noći. Govoriš mi: „Onaj levi je tvoj mesec, a onaj desni je moj mesec.“ I onda dopustiš da ti meseci skaču po nebu, da se prevrću kao kokosovi orasi kada u nekoj prašumi lupe o zemlju. Onda ih približiš i oni budu spojeni kao glave ljubavnika. „Eto tako ja tebe volim, kao što ovaj desni mesec voli ovaj levi“ - kažeš mi tada. Onda umorna zaspiš i ja te prenesem do ležaja od mirisnih trava, u toj našoj kućici od trske i gledam te dok spavaš kao dete koje je na sve zaboravilo. Ujutru ti priredim iznenađenje, stvorim ti dva neba sa četiri sunca, tebe probudi blještavilo, ne znaš gde se nalaziš. „Idi bre, kažeš mi,“ odmahuješ rukom. Posle nećeš da razgovaraš sa mnom satima, duriš se, ali te nenadano sve prodje i prsneš u smeh: „Kako si se samo toga setio, kako si se samo setio...?“ Posle me ljubiš i grizeš mi usnu, čuju se zvuci valova, ljubavni zov nekih morskih ptica koje visoko lete... „Volim te, moja druga, nepojmljivo te volim“ – govorim ti, a ti meni: „Volim te moj drugi, volim te zauvek, jer mi drugog vremena nemamo.“ I izađemo zagrljeni na obalu da nam se samo leđa naspram pučine vide. Samo leđa i samo ruka u ruci, i gle, gore, onaj oblak tuge mali koji nam je kao pozdrav, izgleda, iz ništavila poslao Bog... Ljubi te, Miodrag |
|
Ja sam poslednji pisac ljubavnih priča koji je zaboravio kako se o ljubavi piše. Sve su mi to neke nepoznate sile pripravile još mnogo, mnogo pre ovog trenutka u kome mi se to beznađe događa. Zapravo, bio je osmi dan od početka stvaranja, i prvi dan postojanja jednog novog sveta. Nad zemljom se dizala magla kako bi sakrila nesavršenosti jednog novog programa, jer svet je u stvari to i bio – program koji je jedan savršeni Bog u jednom momentu isprazne večnosti rešio da napravi. Dakle, osmoga dana, Lucifer je, videvši da novonapravljeni svet usrećuje Boga, sazvao sastanak vrhovnih demona i bestelesnih sila. Sastanak je trajao predugo, a posle se po kuloarima prepričavalo da je na njemu doneta odluka o stvaranju Ubice priča, jer se smatralo da će svet prestati da postoji kada i poslednja ljubavna priča zamre. I tada je stvoreno jaje koje je tempirano na 1969. godinu posle Hristovog rođenja, a za lokaciju postavljenja izabran je šesto šezdeset i šesti metar ispod bagdalskih brda, jer su se na tom mestu sile tame preplitale svom žestinom. Vremenom je svet po zakonu entropije postajao sve dalji od prvobitnog plana. Ljubav koja je u početku bila u osnovi svega sve se teže mogla pronaći posle u njemu. Premnogo je dece bilo ubijeno, premnogo puta su se čuli jauci, i plač je postajao dominantan u zemaljskim stvarima. I sama zemlja je plakala videći šta se dešava a njene vode su postajale gorke i beživotne, njen vazduh je bilo sve teže udisati. Uvodila se elektronska trgovina, platne kartice, novčani automati i svi su slutili da je vreme žigosanja blizu. Ljudi su postajali sve siromašniji i po prvi put u istoriji se desilo da u jednom prebogatom svetu deca počnu umirati od gladi. I to ne jedno ili dvoje dece ponekad, već na hiljade dece svakoga dana. Svi su slutili da oni koji stražare pokraj novčanih tokova to mogu da promene, jer su svi videli da, kao suprotnost ovome, na drugoj strani postoji ogromno rasipanje, da postoje ljudi koji poseduju bilione dolara, da postoje moćni karteli, da neko svesno i namerno pokušava da ponizi čovečanstvo. Žene, majke i sestre su u grozomornim porno filmovima prikazivane kao najniže kurve, a muškarci kao pohotne životinje. I nikada, nikada ranije ljudsko biće,koje je stvoreno da bude slika nevidljivog Boga, nije tako nisko padalo. Ni u vreme Nojevo, ni u vreme Sodome i Gomore. Onaj ko nije bio slep video je strahovitu zaveru kakva nikada ranije u istoriji nije bila viđena. Međutim, tada su stvoreni i mnogi moćni mediji koji su činili da ljudi postaju slepi, da budu samo ovce koje poslušno čekaju u redovima pred klanicom. Onima koji su tada pokušavali da govore svetu o ovome, ljudi su se smejali i pravili ih ludima. Posle bi takvi bili izopšteni iz društva, ili jednostavno ubijani, a tragovi ubica nikada ne bi bili otkriveni. To je bilo jedno vreme koje je sebe nazivalo demokratijom, pričalo se o ljudskim pravima, političari su se okruživali decom u vreme predizbornih dešavanja i milovali su ih po kosi, ne žaleći nimalo da istu takvu decu, samo par stotina kilometara dalje i koji dan potom prepuste najužasnijim stradanjima. Pucale su lobanje, kidali su se udovi, oči iscurivale iz očnih duplji, a jauci bola su napokon počeli da stižu i do Boga koji je totalno pogubljen bio u tim svojim stvaralačkim eksperimentima. Tada Bogu beše dozlogrdilo silno jaukanje i kuknjava i on reče anđelima: „Probudite iz ništavila poslednjeg pisca ljubavnih priča. Neka on pokuša da pomogne tom nezahvalnom svetu, a mi se više nećemo time zamarati. Toliko mnogo novih svetova čeka na nas.“ Tada me je majka rodila, a ko zna da li me je poželela, jer me je ubrzo zatim napustila i ja ostao prepušten nekim jesenjim vetrovima, pupoljcima nerascvetalim, oblacima nevoljenim, rečima nerečenim, tuzi neiskazivoj. I kao što je i bilo zapisano, u prvoj godini moga postojanja aktivirano je i bagdalsko jaje i rođena je i Ubica priča. Bila mi je sušta suprotnost, imala je sve što je poželela i duboko u sebi je znala svoju misiju. Ispod celokupne njene prefinjenosti slušalac koji bi bio dovoljno pažljiv mogao je čuti reči poruke koja se neprestano okretala, a njene reči bi mu u glavi dugo zatim odzvanjale: „Ubiti priču! Ubiti priču! Ubiti priču!...“ Bilo je neumitno da poslednji pisac ljubavnih priča sretne Ubicu priča. Protiv neumitnih stvari se ništa ne može, i jednoga dana se to i desilo. Pisci ljubavnih priča uvek imaju srce na dlanu i nebranjivo, jer oni i ne slute da bilo ko može drugačije od toga. Oni misle da je svet pravedan i da ljubav jednom data podrazumeva i uzvraćenost istom merom. Ali, pisci ljubavnih priča su samo deca koja nikada ne odrastu, a kako prolaze deca u božijem svetu to smo imali puno puta prilike da vidimo. Ubica priča je znala suštinu tih pisaca, ona je svo vreme bila programirana u tom pravcu. Kada su se sreli ona nije morala mnogo šta da čini. Samo je pružila ruku i uzela srce sa dlana koji joj je bio pružen. To srce je zatim bacila ka najtamnijim ponorima i ni anđeli, ni ljudi nikada više nisu uspeli da ga nađu. Sada je pisac ljubavnih priča bez svog srca, a pisati ljubavne priče bez srca je nemoguće baš kao sto bi bilo nemoguće govoriti bez jezika. Tako je odbrojavanje poslednjih trenutaka jednog sveta koji možda i nije zaslužio da postoji upravo u toku. Ubica priča sada može ponosno da stane ispred Lucifera i kaže: „Moj zadatak je ispunjen, svet više ne postoji.“ To podseća na reči jednog političara, koje je ne tako davno, govoreći o jednoj lepoj zemlji zemaljskim luciferima izjavio. I zaista, te lepe zemlje više nema, a onom političaru ni danas ništa ne nedostaje. Eno ga, i sad ga još ponekad vidim, debelog ko krmka i ponosnog ko đavo, jer i sada mu uspeva da vara neke zaluđene ljude. Ni ubici priča ništa neće nedostajati, sem ako se ne desi neki kosmički paradoks, ali tada će poslednji pisac ljubavnih priča ionako već dugo biti mrtav, a ni ovog sveta tada neće biti. A Bog? Ma on je nas, ionako već davno zaboravio... miodrag |
|
Bio sam dečak nekada da sa suncem u kosi. Ti devojčica si bila i lutkama si pričala snove. Ja sam jurio neke tamo ptice, pravio sam praćke, sanjao da dobijem dvogled i vazdušnu pušku. Nešto me je i tada vuklo u tvoje krajeve. Nešto mi oduvek nije davalo mira. Vremenom sam isplakao sve svoje suze, vremenom sam počeo da zaboravljam pročitane bajke. Možda smo se i sreli tada, možda sam u prolazu nehotice dotaknuo tvoju kosu, možda si mi se nasmejala, možda sam potrčao za loptom i uleteo u tvoje društvo devojčica. Možda je to bilo u onom malom parku. Nemoj mi reći da se ne sećaš sada. Seti se, onaj poluokret glave, leptir koji je baš tada proleteo, list koji je zastao u vazduhu, osamsto četrdeset i tri vlati trave u onom betonskom kontejneru za cveće, petnaest pčela u našem vidokrugu tog trena. Trenutak spajanja pogleda, jedan mali delić večnosti sa notom prefinjenjih mirisa grobljanskog cveća, ukus narandže u ustima. Sunce je bilo visoko na nebu tog dana, a leto manje toplo nego ona potonja što će doći. Ljudi su bili srećniji nego što su danas a neki student je na obližnjoj klupi recitovao „Mostarske kiše“ svojoj voljenoj, žnaš ono: „Tri stupca za Peru Zupca i ništa više“. Pričalo se o Branku Ćopiću i o razlozima zašto je skočio sa mosta. Valjda mu je naposletku svega bilo dosta. Žena je gurala kolica, beba je plakala, njena ručica je štrčala kao da je majci pokazivala nebo. Uveče je derbi, neko je rekao, pomenuo Zvezdu. Jedna vlat tvoje kose je počela da pada ka tvome oku ali je to bio dugačak put tada. Pogledi su nam se sreli u tom trenu, i mnogo godina zatim ja sam počeo da shvatam koliko sam peščanih kula morao da izgradim da bih zaboravio taj trenutak, koliko vetrenjača da pobedim. Neko je govorio tada: „Eto, mi smo svetska sila, ko šta može nama, ko nam može, ko nam sme, vole nas i Rusi i Amerikanci“... i mi ćemo ovo, mi ćemo ono, eto to su ljudi tada govorili. Iz fontane su se rasprštavale kapljice vode, preko sedam hiljada ih je bilo, neke su već dodirivale zemlju a neke još lebdele u zraku. Primetio sam da me prepoznaješ, usna kao da ti je pošla u osmeh, dok je i druga vlas kose počela da pada niz tvoje čelo. „Ema, esesa Pipi duga čarapa“ pevale su tvoje drugarice u belim čarapicama i suknjama boje lila, noge su im bile u vazduhu od siline kretanja. Moja lopta je padala ka podnožiju tvojih nogu ali ja sam bio zarobljen tvojim pogledom, savijen ka zemlji i hitar ko srna. Koliko traje trenutak pitao sam se puno godina zatim, kada sam počeo da razumevam stvari? Koliko može da traje jedan tren u poređenju sa večnošću? Koliko su tačna naša sredstva za merenje vremena kada se u jednačinu doda i nepoznanica ljubav? I šta ćemo mi protiv sudbine, ko nam daje bilo šta za pravo? Bio je dan subotnji, vikend, žene su nosile one svoje torbe ispunjene raznobojnim voćem. Bilo je vreme nade, ljudi su zračili anđeoskim sjajem. „Neće više biti ratova,“ govorili su „ali pravićemo oružije da sačuvamo mir.“ Tako su mislili ljudi tada, ali vojna industrija ne razmišlja tako. Pogotovo ne onda kada magacini postanu puni i pokretne trake u fabrikama stanu. Običan zakon ponude i potražnje koji ćemo naučiti kasnije, ali tada ga nismo znali jer bili smo samo deca - ja dečak sa suncem u kosi, ti devojčica nežna što lutkama pričala je snove... Lopta je s treskom pala u travu. Hvatajući je na tren sam dotakao tvoje koleno, ti si savila glavu i kosa ti je pala na lice. Više nisam video tvoje oči i nastavio sam da trčim tamo gde su me zvali. Mislio sam da ću sve to da zaboravim, ali postoje nezaboravljive stvari. Dete u kolicima je spustilo ruku, student je i dalje recitovao voljenoj: „Pitao sam je šta misli o ovom svetu, veruje li u komunizam, da li bi se menjala za Natašu Rostovu...“ Znao je napamet cele „Mostarske kiše“. Oni što su pričali o Ćopiću zakljucili su da nije ni važno: „Pa Branka Ćopića ionako nema više...“ Rezultat derbija sam zaboravio, pa šta je to bitno, ionako se to nikoga naročito ne tiče. Posle više nisam ni gledao te sportske stvari, okrenuo sam se knjigama u kojima sam pokušavao da pronađem od toga nešto jače. Prošlo je od tada puno dana, da sam ih brojao izbrojao bih preko deset hiljada. Ali i pored tog broja ja, vidiš, nisam uspeo da zaboravim, ni to leto, ni taj park pokraj crkve, ni fontanu, ni Peru Zupca, ni Ćopića, ni onu loptu koju je Bog usmerio ka tebi ne bi li mi stavio do znanja da moja duša nije cela, da negde još jedna polovina nje postoji i diše. Ni tvoj pogled zaleđen u tom trenutku večnosti, ni zvonjavu zvona sa obližnje crkve koja se čula posle, ni dane koji su došli zatim puni neke sumorne kiše. Ni dodir tvog kolena, ni one vlati kose, ni sunce koje ti je u oku bljesnulo u trenutku kada su se ukrstili mačevi naših pogleda. Posle sam dobio i vazdušnu pušku, vremenom sam dobio i dvogled. Posle sam pogodio i svoju prvu pticu i plakao nad njom dok sam je negovao danima moleći Boga da je oporavi, ali Bog me nije poslušao i gledao sam je kako umire misleći: „Šta sam uradio, šta sam uradio, ubio sam nešto tako slobodno i lepo.“ Posle sam još neke ptice ubio, ali ove prve ću se sećati zauvek. Danas mi ne treba ni puška, ni dvogled, znam da nikada ne bih ubio nijedno božije stvorenje više. Kad su kišni dani pazim na puževe i gliste i sklanjam im se s puta da ne bih nagazio nešto tako veličanstveno. Zamrzeo sam industriju rata, zamrzeo političare koji su ljigavci u službi krupnog kapitala, one glupave bogataše, izbore, televiziju, sve sam te nitkove opasno zamrzeo. Zapravo, postajem opet onaj dečak sa suncem u kosi kome je od svega draža devojčica što je nekada lutkama pričala snove... Voli te tvoj Miodrag |
|
Gorele su vatre te noci. Misisipi je tiho tekao. Na obali stajali smo, na obali stajali smo. Bila si moja anima, ženska strana moje duše. Išli su brodovi, a daleko tamo na rubovima planina mogle su se videti senke koje su, mesečevom svetlošću iscrtane, mogle da ispričaju priču svakom iole pažljivijem posmatraču. Noćas nismo glumili svoje svakodnevne uloge, koje smo primorani svakog dana na plećima da nosimo. Maske su padale i ja sam bio tako blizak svome Sebstvu. Pozvali su nas na brod, rekli su samo: “Dodjite, krenućemo.” I mi smo pošli a da nismo ni znali kuda ide taj brod, ima li on uopšte puta, šta se tamo ustvari dešava. Talasi reke su bili neočekivani, nikada se ranije nismo vozili brodom na jednoj tako velikoj reci. Tražili smo nekog da nam pokaže palubu, ali nikog nije bilo na palubi te noći. Pitali smo se: “Zašto kada je noć bila tako topla, a zvezde kao biserje. Kako ljudi mogu to da propuštaju, kako kada uvek govore da su ispunjeni uzvišenim stvarima?” Pošli smo sami, kakvi smo zapravo, bez obzira na sve ljude, oduvek bili. Ja sam pušio, ruke su mi bile sasvim žute od duvana. Dim je lepršao nošen našim pokretima, jer je noć bila bez vetra i tiha. Sve je bilo nestvarno, a brod toliko velik da ga nije bilo baš lako obići. Imala si crvenu haljinu, ja bluzu iste boje. Pitao sam se: “Nije li to predznak neke buduće krvi”, ali ti si se smejala dok si mi govorila šta su ti sve ljudi nekada pričali o meni, tako da sam odbacivao pomisli o krvi misleći o ljudima i njihovim rečima. Zašto bi to činili, zašto kada me niko od njih nikada nije poznavao, kada se niko od njih nikada nije dovoljno potrudio da konačno učini to, da mi skine ljušturu. Zapravo, godinama sam živeo sa ljudima i oni su iznova pokušavali da me osude na osnovu te bezvredne ljušture, a ja, ludak, dopuštao sam im da to čine. Noćas je bilo sasvim drugačije, zapravo išli smo nekim brodom koji isprva nije delovao pusto, ali sada smo zaključili da nikog nema, ni onih ljudi koji su nas pozvali da se ukrcamo, čak ni kormilara, nikog, nikog. Ali, brod je ipak išao preciznom putanjom i nismo se bojali. Ipak, ti si mi stavila ruku oko pojasa da bi odagnala hladnoću za koju ti se na momente činilo da se pojavljivala. Ali, noć je bila izuzetno topla i nije bilo nijednog oblaka na nebu. “Možda sam i ja tvoj animus, muška strana tvoje duše, možda sam?” rekao sam ti a ti si se smejala tome. Govorila si: “Budalo, vidiš li da smo na brodu koji je uklet, vidiš li da nema ljudi, vidiš li da su odavno trebala da počnu da se pojavljuju svetla velikih gradova, ali ništa se od toga ne dešava. Na jednom smo brodu koji možda nikuda ne ide, koji možda i ne postoji, a ti mi govoriš o animusu i animi. Šta nam vredi Jung sada, šta bi on uopšte znao da nam kaže o jednoj ovakvoj noći”. I bila si sasvim u pravu. U ovakvim trenucima mislioci ništa ne pomažu. U ovakvim trenucima je najbolje prepustiti se vodi i pusti ti da te nosi. I mi smo naposletku to i učinili. Vremenom smo prestali da se pitamo: otkuda mi na ovom brodu, zašto nikada ne sviće dan, zašto je mesec tako pun i zvezde tako svetle. Naučili smo mesto svakom ekseru na brodu. Zalihe hrane i vode su bile dovoljne za sto života i mnogo je vremena proticalo a mi nismo starili. “Zašto nam kose nisu sasvim bele?” pitao sam te jednom a ti mi odgovarala da je to sasvim nemoralno - to što ljudi stare i umiru. “Da je to pošteno i bogovi bi umirali,” rekla bi. Zapitkivala bi me posle: “Gde ćemo se sahranjivati, ko li će od nas umreti prvi? Hoćemo li voljenji leš baciti u reku i skočiti za njim zatim? Kako će se u samoći snaći onaj koji preostane?" Ja sam ti odgovarao da samoubice zavrse u paklu još trenutkom svoje smrti, da se ne zanosiš time, da treba da znaš da uvek imamo mogućnost da se Bogu molimo da umremo u istom danu, a ako i ne bude tako, da možemo da voljeni leš sačuvamo na palubi, da ga ljubimo kada nam je teško, da mu pričamo nadajući se da će nas ipak nekako čuti. Rekla si mi: “Hajdemo uz ogradu, hajde da dugo posmatramo reku i ne pričamo više o tužnim stvarima. “Sećaš li se Junga?” pitao sam, “Sećaš li se? Možda je ovaj brod zapravo naše Sebstvo, možda smo nekim čudom postigli spajanje duša još one noći kad smo stajali na obali reke Misisipi?” Nisi me čula jer si već bila pored ograde broda i gledala si vodu, vikala si: “Dodji da vidiš boje, dodji da vidiš boje kojih pre nije bilo”. U talasima se očitavao ceo spektar duginih nijansi. Duboko dole ispod talasa kao da je sunce sijalo, bilo je nečeg tako blještavog dole a mi bili nenavikli na te stvari. Rekla si: “Možda je to ono o čemu smo pričali, možda umiremo sada, možda umirući vide boje duge?” Ja sam te zagrlio tada kao kraljicu, voleo sam te božanskom ljubavlju. Tada si to osećala misleći da to smrt dolazi po nas, da je smrt tako blještava. A možda nas je samo predugo vreme toliko opilo da su počele da nam se prividjaju stvari. Zapravo, nikoga nije bilo tamo da nam pokaže stranicu novina koje su već davno požutele, jedan tužan naslov iz davnog oktobra, neke dvehiljade četvrte, ispod koga je bila naša fotografija i kratak tekst u kome je pisalo: “Dvoje zaljubljenih ubila neispravna instalacija kada je on dodirnuo metalnu ogradu broda, a ona, budući da su bili zagrljeni, pala je mrtva odmah tu, zajedno s njim…” voli te, miodrag |
|
Kada bi se samo saznalo koliko te volim postali bismo hit! Ljudi bi nam se divili i o nama bi pričali šapatom. Narod bi nas voleo i to bi nam davalo snage da kao vetrovi jurimo kroz noć. Ne bi nam bili potrebni pasoši jer za nas granice ne bi ni postojale. Bili bismo slavni par kojeg je prestiž imati u gostima. Primilo bi nas možda kakvo indijansko pleme negde tamo daleko na rubu prerije. Znas li da sam sanjao nekada o jednom takvom plemenu u kome se događaju neke drugačije stvari od ovih ovde viđenih. Mislio sam nekada puno o tome. I vidis to će se desiti. Dobićemo nagradu od zajednice ljudi i o tome će pisati u nekom ilustrovanom listu (Bože, ko danas još čita te glupe časopise) i iskoristićemo mogućnost da biramo zemlju u koju želimo da odemo. Ja ću ti predložiti i ti ćeš pristati i obrećemo se najednom u podnožiju nekjih dalekih planina. Koračaćemo koracima ljudi koji kao da ranije nisu živeli. Oni će nas sačekati i jahaćemo konje tada, topao vetar će nežno milovati tvoju kosu. Padaće veče a mi ćemo se bližiti nekom selu i ja ći ti reći kada ga budem ugledao u daljini. Ti ćeš se tada smejati, reći ćeš mi: „Zašto ranije nismo došli ovamo.“ Zemlja će biti tvrda, znaćemo da nije skoro padala kiša. Videćemo šatore od bivolje kože i čuti daleku pesmu. I kada budemo ulazili tamo, osetićemo tada, osetićemo da kiša počinje, da su kapi krupne i da neće skoro stati. Vrač će vikati: „To je zbog nje, ona je kraljica, ona nam je donela kišu.“ Mi ga nećemo razumeti ali ćemo shvatati nemušti jezik pokreta. Onda će Indijanci stati kraj tvoga konja i klanjati se tebi kao anđelu dok ti budu pomagali da siđeš. Narednih dana će ih oduševiti moje čarobnjaštvo i tvoja lepota. Imaćemo status božanstava i ti ćeš mi reći: „Hajde da zauvek ostanemo ovde.“ Ja ti to neću braniti, ali ću ćutati jer nisam nikada bio nešto snalažljiv sa rečima. Tada će i kiša stati i mi ćemo znati da baš tada i treba da stane, da bi svaka naredna kap bila suvišna. Vremenom ćemo naučiti njihov jezik, a oni će nam dati nova imena tako da ćemo postepeno zaboravljati stara. Tebe će zvati Prolećni cvet, a mene Tužni oblak. Od vrača ću naučiti tajne spravljanja lekovitih napitaka a on od mene čarobnjaštvo misli. Skinućemo staru odeću i obući se u kožu životinja koje nisu iz obesti ubijene. Ja ću loviti za tebe a ti ćeš meni biti najdraža priča. Noću ćemo slušati zvuke na koje nismo navikli, zavijanje kojota i šakala koji će biti kao divna muzika, jer će sa njima i noćne ptice pevati, i zvezde noći će svetleti u daljini. Ujutru ćemo ustajati pre zore i ja ću te gledati kako se umivaš na bistrom potoku, a pored tebe će srne vodu piti. Ti ćeš naći sebe u učenju crvene dece tajnama sveta, govorićeš im o Hristu, oni tebi da je Bog u svakoj stvari. Smislićeš slova za njihov jezik i njihova deca će po prvi put početi da pišu. Pisaće na zemlji i drveću a vreme će brisati tragove njihovih reči. Nećemo znati ni kada bude počeo rat, nećemo znati ni da je poginulo dve trećine ljudi. Ništa nećemo znati. Ni da kuga i kolera opet haraju svetom. Ni da se od tuberkuloze masovno umire. Bićemo udaljeno ostrvo koga je smišljajući tužne stvari u jednom trenutku zaboravio Bog. Ali smrt nas neće zaboraviti, jer smrt je ubačena u nas još dok smo bili u materici. Ležaću ti jednom na samrti, na postelji od kože u našem malom šatoru. Ti ćeš mi spremati lekovite trave, moliti se da još malo ostanem sa tobom. Ja ću ti zahvaljivati za predivan život koji si mi dala. Bićeš prelepa starica i ja ću te gledati, neću dati da mi bolovi tela odvrate pogled od lepote. Uživaću tada jer nikada ranije nisam imao prilike da se tako usresredim na gledanje tebe. Uvek smo zajedno činili stvari, ali sada ćeš ti činiti, a ja imati vremena da gledam, da upijam pogledom. Postepeno će u pogled početi da mi ulaze i druge stvari, videću svoje roditelje, svoga dedu koga sam toliko voleo, videću kako se meša svet mrtvih i živih, videću andjela koji je došao da me povede i najedanput će i bolovi prestati. Moje telo ćete zatvoriti u pećinu kakvih će planine biti pune i tada ćeš plakati, ali ja neću imati moć da ništa učinim. Poželeću da budeš još malo srećna, da vodiš ljubav sa bilo kim ali niko neće poželeti staricu, čak ni tako lepu staricu. Shvatiću da je, bez obzira na sve glupe seksološke priručnike, jedna žena samo jednom čoveku pripadajuća, pa ću i prestati da želim neprirodne stvari. Samo ću te čekati. Biću u prednosti nad tobom jer ću znati da ćeš zasigurno doći gde sam ja. Čekaću određeni broj dana, mada za mene tada dani neće biti iste težine kao što će biti tebi, jer će dimenzije tamo biti drugačije. Onda ćeš jednog dana i ti leći i trpeti bolove i kada počnu da ti se mešaju likovi živih sa likovima umrlih ugledaćeš i mene. Daću ti ruku i pozvati te, a ti me nećeš odbiti. Imaću samo dvadeset godina a ti ćeš biti prava devojčica. Dole će nas opet čekati konji, pomoćiću ti da uzjašeš i poći ćemo prerijom, a ti ćeš reći: „Kako je samo dalek horizont.“ I nigde neće biti nikog, samo će se muzika odnekud čuti kako svira kanconu Tonati, a mi ćemo nošeni snagom divljih konja poći u pravcu sunca i daleki isčeznuti u jednoj majušnoj tački... Zauvek, Miodrag |
|
Rođena si u magli, u praskozorju sveta. Uzdignutih ruku stajala si sama, kao prvo bilje nicala iz polja. Bila si daleka od budućih ljudi, uzdignuta posebnošću što iz tebe sledi. Tvoj je krik onda bio tek krik u bezimenu zoru jer još ne beše zore i ova je prva. Gorele su vatre i poljane mokre dimile se posle. Pale su i kiše i nisu bile slične zvezdama jer nije ih bilo, a život se rađao tek pošto bi mu rekla. Dobijala si telo, stvarali su se oblici, materijalizovana misao postajala je stvarnost. Pisani su zakoni svakog novog dana i stvaranje sveta išlo je kroz faze. Bilo je sve plavo cak i prve trave, birali smo boje tada čak i neba. „Ali zašto plavo, ne valja sve plavo, neka ova trava baš zelena bude.“ Stvorili smo mene od prašine tvoga prvobitnog tela, dok odzvanjali su vulkani, i podrhtavao je Svemir. Nisi čak ni slutila šta će na kraju od svega toga biti. Nisi ni onda kada se Duh božiji dizao iz vode, ni kada je Eva jabuku uzela iz ruku zmije. Videla si kad je car Asirski poveo u ropstvo Misirce, čula ih da govore: Gle, ko ce nas sada da izbavi? U oči si moje tad stavila zadatke, nerešive enigme od kojih mi nostalgičnost još utrobu kida. Rekla si mi: Na nebu postoji tvoja jedna zvezda ali nećeš je ti naći, nećeš je ti naći... Videla si Jovana na reci Jordanu i goluba belog da leti na nebu. Bila si tu kad je Isus na krstu raspet, čula si Mariju kako tužno jeca. Videla si raspad Vavilona, Persije, na kraju i Rima, gledala si avion na nebu Hirošime. Bila si u Iraku kada su se cepala dečija tela, bila si u rovovima onih koji nemaju čime da se brane. Ljudi su se u početku setili da daju imena svemu tome, svom tom čudu koje je tu sada. Neko se setio vekova, neko godina novih, kalendara, neko nebu dao ime, neko tihoj reci. Ali niko nije zaista stvarao kao što je bilo tada, niko nije dao oblik cvetu, niko krilo ptici, niko šapu medvedu iz šume. Niko nije Svemiru rekao: Budi bez kraja, niko zvezdi da svetli u noći. Bila si deo pomisli jednog moćnog Boga, on je morao suviše da razmišlja o tebi. Za svaku je ćeliju pravio specijalan plan, za svako jedro koje je ko poklon spuštao u tebe. Tvoja je duša dobila oklop i pravo na smrtnost, ali samo tela. Rodjena si opet, od žene i čoveka, u jutru oktobra dok lile su kiše. Zaboravila si početak ali spremna si za kraj. Misliš da si stabilna ali ni to nisi. Uskoro će proglasiti gospodara sveta iz plemena Danova i stvoriti mu presto. Pokloniće se narodi dok primaju žigosanje i biti ko krave na otrovnom polju. Ti ćeš tada biti nada i retki će preostali nalaziti utehu u tvojoj lepoti. Povešće nas ka tamnici i tad ću biti s tobom, sa pravom za poljubac, za držanje za ruku. Goreće lomače i zemljotresi jaki ostarelim svetom tutnjaće ko vihor. Uzećeš mi dah, gledati dok umirem i desnom rukom svojom sklapati mi oči. On je bio u odelu, ona beše sva u belom. Tunel svetla predugačak a ni putokaza niti kakvog drugog znaka beše. Nisu znali gde da idu, povelo ih samo svetlo. Čuo se šum mora, ko da pevaju čarobni zraci, ko da nije do malopre sneg bio i zima ko da nije bila. Koraci su im bili ko kretanje broda kome se oklopi kidaju, koji nikad više neće ni da ima sidro. Bili su laki, mogli su da lete. Dali je to smrt? - pitao je, Da li je to smrt o kojoj su nam govorili sa ludim poštovanjem? Dole je bila zebra i lav je travu mirno pasao kraj nje. Zajedno sa decom Bagdada ona je videla decu Hirošime. On je video logoraše Aušvica koji začudo pevaju od sreće. Da li je to Bog, o kome su nam govorili sa tolikim strahom? - pitao je dok je gledao Isusa kako priča deci Nagasakija o lepoti cveća. Nije bilo časovnika, nije ni vredelo čekati jutra. Nije bilo ni sunca, ničeg nije bilo a opet je sve upijalo oko. Ona je bila sva u belom a on njen je bio ceo. Poljana je bila beskrajna a putevi kroz nju dugi i jedinstveni. Nije bilo mesta za samoću, nema mesto samoći kad postaneš svetlo. On je bio jedan poseban zvuk, ona beše njemu pesma. On bi grlio njeno telo, ali ona bez tela osta, on bez svojih osta ruku. Nisu ni shvatali da više ne postoje, nisu ni imali vremena za to u jednom bezvremenom svetu. Samo je potok vode žive žuborio i pričao o ljubavi. Doduše i anđeli preostali na nebu svirali su na harfama pesmu kojoj nema imena ali koja beše tako stvarna da se rukama ko pogača mogla lomiti. Da li je to ljubav, o kojoj sam ti pisao jednoga oktobra dve hiljade četvrte, na planeti Zemlji, jedne tužne samotnjačke noći, dok sam mislio o tebi braneći suzama da okvase mi oči, dok sam shvatao da je bespredmetno bez tebe svako postojanje? Da li je to ta ljubav? – pitao je, ali ona nije čula jer je i sama već postajala pesmom, kao uostalom što će i on zatim... Ljubi te zauvek, Miodrag |
|
Kada me povrede ljudi uvek mogu naći utehu u čarolijama koje um jednog zanesenjaka može iz ničega da proizvede. Noćas je jedna takva noć, nije bilo vatrometa, ništa se spektakularno nije dešavalo. Negde u Svemiru postoje vrata o kojima ti još nikada nisam pričao. Negde u Svemiru postoji i ključ kojim se ta vrata otvaraju. Kada pronađeš ključ onda dobijaš i pravo da posežeš za čarolijama. Negde u Svemiru postoje i srca koja vapajući vrište tražeći sećanje, ali ti nemoj sada misliti o njima. Sada se samo preispituj, pomišljaj na prestole do kojih još nisi došla a trebala bi jednom zasigurno na njima da budeš. Ne brini, sve će se odigrati onako kako to mora da bude, nikada ljudi neće moći da poremete planove bestelesnih sila. Tamo u tim brdima do kojih ti pogled seže postoji i pećina u kojoj je zatvorena tvoja naivnost. Naćićeš prvo ključ od svemirskih vrata a onda čarolijom probiti debele zidove te pećine. Borićeš se sa silama koje će za tebe biti nešto novo ali su zapravo oduvek postojale u tebi ali ih ti nisi primećivala. Dopuštala si da vladaju tobom iako nisu imale pravo na to. Ovoga puta biće drugačije. Ti ćeš pobediti i odmah zatim nad tvojom glavom će se pojaviti oreol koji ljudi neće odmah primećivati ali ćeš čuti kako govore: Ona se promenila. Nemoj se obazirati na to jer sve mora tako da bude. To je prvi korak, ali odmah za njim uslediće novi koraci koje moraš preći a kako se dan bude približavao svome kraju spoznavaćeš da zapravo hodaš stazom koja je odraz celog tvog života. Ti je nisi birala ali nemoj tada da zaboraviš da ti tu mogućnost nikada niko nije ni ponudio. Jer baš kada budeš u tom preispitivanju pojaviće se odnekud starica koja će ti prvo govoriti o poljskim radovima i kako je već dugo, predugo padala kiša, ali onda kada oseti da si joj pružila već dovoljno pažnje počeće da te napada i čućeš tada neke pretnje za koje nisi znala da su moguće. To će ti biti najteže iskušenje, ali ako izdržiš i tu prepreku i okreneš se polazeći primetićeš da starice više neće biti. Sledećim korakom zaboravićeš da je ikada postojala, jer ona to zapravo i nije. Samo je jedna ptica koju nije stvorio Bog izvršavala zadatak. Onda ćeš videti da se razdanjuje i na proplanku ispred sebe ugledaćeš dvorac. Zidine dvorca biće slične zidovima Jerusalima, osetićeš da to mesto odiše svetošću. Vetrovi koji će odnekud zaduvati biće blagi a ti ćeš se setiti pesme koju ti je majka pevala uspavljujući te jedne večeri kada si imala samo dve godine života, mada se ljudi obično toga ne sećaju. Tek si učila pokrete, upijala reči, privikavala se na oblike stvari. Bila si gost u jednom svetu koji nisi birala i zarobljenik u telu deteta, a ona je tako lepo pevala. Bila je mlada i imala je tvoj oblik očiju a ti nisi imala moć da joj kažeš da nikada ne prestane sa tim, da ne dozvoli da dođu neke druge večeri u kojima će tišina pevati a majke zaćutati. Međutim, ovog trenutka, ta pesma će biti tako živa i ti ćeš je zapevati dok budeš koračala ka dvorcu. Začudo, ta pesma će biti SEZAMEOTVORISE za kapije dvorca, osetićeš kako padaju teška vrata, osetićeš tu silinu i pomisliti: Nije li ovo samo slučajnost? Ali u božijem delu nema slučajnosti i na kraju ćeš morati to sebi da priznaš. Ući ćeš i odmah ćeš shvatiti da si tu već bila nekada ali nikada nećeš zaista doznati kada i kako. Dvorac će imati hiljadu soba ali ti se nećeš dvoumiti, jer ćeš shvatiti da ideš ka jednoj posebnoj sobi mada nećeš znati šta te čeka tamo. Sedeću ti okrenut leđima na prestolu od slonove kosti i kada uđeš znaću da si to ti. Pitaću se kako te znam a da te nikada ranije nisam sreo, ali će odgovori biti brojni i dolaziće sami od sebe. Nekima ću verovati, a neke puštati da odu sa otkucajima sata koji će biti od masivnog drveta i star hiljadama godina, zapravo biće stariji od vremena. Možda ga je Bog tu zaboravio dok je pravio nacrte svetova, dok je izmišljao vreme. Ustaću i ništa neću reći ali ćeš me istog trenutka prepoznati. Ići ćeš ka meni i sve će se tako munjevito odigrati, da ni anđeli koji će biti skriveni u zidovima još dugo neće moći da shvate o čemu se tu zapravo radi. Daćeš mi ruku i grlićemo se kao deca koja su predugo bila sama. Nećemo čak ni znati da li je ovo planeta Zemlja, koji je ovo vek, da li u rekama teče voda i ima li uopšte ovde reka, da li je danas utorak, (Sreda je - reći ćeš), koje ti je ime, imam li ja imena, ko se krije u onom bunaru, šta je sa decom, da li je počela škola, da li je septembar već, da li je ovo jesen, ko je svoju krunu tako bedno bacio na pod, gde su ptice, ali ptice će tada biti duboko u nama, i reke će teći, a na obzorju se polako pojavljivati sunce nekog novog dana… Tvoj, Miodrag |
|
Znam da sve znas. Spremna si na krupne korake, misliš da si dokučila ljubav, upoznala pravu prirodu Boga. Učiš već i druge svemu. Sve reči koje govoriš iskazuju to, one su pesma koju ću zauvek pevati. Tvoji tragovi su zapanjujuće divni i nemaju nikakve veze sa vremenom koje je prošlo ili koje će doći. Svakako je moguće upoznati tu divnu muziku koju kao oreol širiš oko sebe. Ove reči koje si u meni stvorila i nisu moje već hitaju ka svojoj majci koja ih je postojanjem porodila. Ja sam ti ovih dana i ovamo, i tamo, zapravo ni sam više ne znam gde. Oči mi lutaju ovim čudesnim svetom tražeći odgovore a moje priče nikada nisu bile stvarnije. Sve se odigrava tu pred nama, dovraga sve se dešava baš onako kako ćemo poželeti! Misli su čudo, mislima je i Bog stvorio svet. Deca sebe često vide u trećem licu i možda bi tako i trebali da se gledamo. Ova imena smo dobili dolaskom na ovaj svet i ona su zapravo imena naših tela. Danas sam video prvu sedu u kosi i gle, neko telo koje se naziva ovim imenom počinje da stari. Vreme ne prolazi a telo stari! Kako ce se zvati ovo što ostane od nas kada ovih tela više ne bude bilo, kada budemo samo tragovi u sećanju udaljenog Boga? Da li sebe tako poznaješ? Da li si spremna da prihvatiš svoju suštinu takvom kakva ona zapravo jeste. Ljudi su naučeni da je sreća u posedovanju, otud ovoliko kapitalista, otud ovoliko izgrađenih lokala ali otud i ovoliko sirotinje. Kada izgradiš svoj prvi lokal već si spreman i svet da uništiš. Poseduješ svoju imovinu, više ne misliš kao dete, od započinjaoca Svetskog rata te deli samo veličina imovine i ništa drugo. Ako se ta imovina vremenom uveća, ako počneš da poseduješ naftna polja, vojnu industriju, telohranitelje, marionetske vlade, ako tvoja imovina vremenom predje granice matične zemlje i postane multinacionalna ti se nećeš libiti da gaziš preko leševa, nećeš se libiti da zbog tebe milioni umiru u krvi, da deca jauču, nećeš se libiti da uništavaš planetu Zemlju, zapravo ništa više ti neće biti sveto. Zato ne volim kapitaliste, da sam im majka ne bih ih voleo! Poručuju nam preko medija da ih trebamo voleti, u školama nas uče da ih trebamo voleti, da moramo poštovati privatnu svojinu, da je to dostignuće civilizacije, ali zapravo se ništa nije promenilo od doba kada je Ramzes hodao ovom Zemljom, ili od vremena kada je Isus poručio da će lakše kamila proći kroz iglene uši nego bogataš ući u Carstvo Nebesko. Zato ne volim te priče. Kakva crna imovina, zašto pričaju to meni koji sam samo budući mrtvac!? Ovim mojim očima koje su velike kao genetski modifikovane kupine ja bih da gledam druge stvari. Recimo tebe, u sumrake leta pokraj vodenih izvora, ili tebe u noćima punih zvezda kada zamiru stvari i bude se noćna stvorenja, kada se materijalizuju bića iz bajki koja ponekad srećemo i ne prepoznajući ih. Mogli bismo slušati šapate prirode koje je ova civilizacija tako bedno ugušila. Mogli bismo šetati grobljima i razgovarti o smrtnosti ili stajati na ivici solitera shvatajući koliko je nestvarno to što imamo kada bi samo jedan korak učinio da sve to prestane. Mogla bi da mi pričaš o svom viđenju stvari i, pitam se, da li bi se onda prepoznala. Ljudi obično misle da sebe poznaju i onda su spremni naširoko da polemišu o uzvišenim stvarimo, o tome ko je bio Isus, o anđelima, o ljubavi i sreći. Činjenica koju ne shvataju je zapravo da onaj ko ne poznaje sebe, ko nezna ko on u stvari jeste, ne može ni u najmanjem deliću poznavati Boga, ne može osetiti pravu ljubav, ne može postati srećan. Ljudi su samo obrasci onih naslaga koje su na njima nataložili ljudi i civilizacije. Jer kada bih ti ja rekao da si zapravo žubor kojeg za vreme toplih noći možemo čuti ako se slučajno zateknemo pokraj kakve šumske reke ne bi mi verovala, ali ti to zapravo jesi. To je mnogo sličnije tebi pravoj od svih ostalih priča u koje su te ubedili. Ili da si zvezda padalica koja zablista samo za tren ali je se dosta puta u životu kasnije setimo. Eto, i to je tako blisko istini. Sve ono što misliš da nisi ti zapravo jesi. Tvoja duša je večna i bez obzira na sve utiske koje prikuplja ona nije to. Ona je deo divnog božijeg stvaranja i gledajući to stvaranje videćes sebe. Meni se na momente to desi, da te takvom vidim, bestelesnu, razlivaš se u milijardu boja, lepršaš, iz tebe izbija najlepša muzika koju sam ikada cuo. Osetim te kako se ražlivaš kao voda potoka, kako se tvoji delovi ulivaju u mene, kako se boje stapaju dajući još lepše oblike, kako se muzika stapa stvarajući simfoniju za hiljadu orkestra. I onda sam srećan jer bez obzira na sve iluzije jednog odlazećeg sveta ovo je nešto što nam niko nikada neće moći da oduzme, kao uostalom što se ni vazduh ne naplaćuje, niti je još iko uspeo morsku vodu da proda... Ljubi te Miodrag |
|
Ja sam princ. Suludo je to što kažem ali sam se jednostavno probudio jutros i znao sam to. Jesen je naglo počela da ulazi kroz nevidljiva vrata i njeni tragovi su već svuda unaokolo. Vreme je nikakvo za jebene prinčeve. Kao i za pesnike, uostalom. Nekog jesenjeg jutra ću umreti. Znam da će to biti neke jeseni, znam da nećes biti tu ali čuceš, neki čovek koji će nositi dugi crni mantil će ti to javiti. Zazvoniće na tvoja vrata i ti ćes otvoriti, osetićeš fijuk vetra i jaku hladnoću koja će ti u kuću ući dok ti bude govorio, i neceš biti starica jer ja neću umreti kada budeš starica. Bićeš mlada i pred tobom će još uvek sva vrata stojati otvorena. Njemu će se samo oči videti ispod crnog šešira i samo usne iznad visoke kragne. Govoriće rečima mrtvaca, neće biti nikakvih reakcija sa njegove strane. On će biti samo prolaznik koga nisi do tada, i za koga ćeš misliti da ga nećeš više nikada videti. I sve će biti isto posle, nećeš dopustiti da se išta promeni. Zaboravićeš stranca sa crnim šeširom, zaboraviti reči koje ti je govorio. Reči ćes: Pa, prinčevi pripadaju bajkama, reći ćeš: Uopšte nije važno, reći ćeš: Možda je bolje ovako, reći ćeš... Uostalom, ništa važno nećes reći. Nedugo potom, počeće Treći svetski rat i najednom će se i priroda promeniti. Osetićeš nadolazeću nuklearnu zimu a periodi svetla bivaće sve kraći. Noć će polako pobediti dan a temperatura noću padati i do minus četrdeset. Lepoticama će pucati silikoni u veštačkim grudima od siline hladnoće. Tada će ti biti potrebna toplota i ti ćeš je tražiti ali je nećeš naći. Tvoji ljubavnici ce otići da potraže spas za sebe u krajevima do kojih raspeće stradanja još nije dospelo svom žestinom. Ostaćes sama u kući, jedne nuklearne zime, jedne beskrajno tužne i hladne noći. I tada će se desiti prosvetljenje. Shvatićeš da si princeza. Shvatićeš da si stara hiljadama godina. Shvatićeš da se jurimo iz života u život ne nalazeći se nigde. Shvatićeš da je ovde traženju kraj jer ni sveta više neće biti. Shvatićeš sve to ali ce biti kasno, jer do tada će se već sve odigrati. Sada je septembar 2004-te posle Hrista. Ja sam prorok koji će umreti pre svega rečenog. Neće me biti, neće biti dozvoljeno da ništa od mene ostane. Moje reči će biti orhideje koje se ostavljaju na grobljima i koje brzo svenu. Ništa moje neće ostati. Nikada, nikada više u Svemiru neće me biti. Kada se zbude sve zapisano ti ćes početi da me tražis. Nikada pre nisi, ali tada ćeš početi. Poneka vila će ti reći: Vidjen je tamo, ili: Eno ga onde, ali nemoj im verovati. Samo će se poigravati sa tobom, ali mene neće biti. Deca će umirati roditeljima na rukama, biće krvi i pomori, čuće se vapaji i jauci ali ti ćeš se probijati kroz gomilu ne osećajuci miris krvi, ne videci ništa više. Ljudi ce te vući za haljinu, tvoja će kosa lepršati nošena hladnim vetrom. Biće svega i ničega više neće biti. Poslednja radio stanica će iz dubokog bunkera prenositi poruke ohrabrenja na svim svetskim jezicima ali po prvi put u istoriji ljudi neće verovati tome. Voditelji će govoriti stanovništvu da ne potpada panici, da će se sve srediti, da će doći bolji dani, ali ti ćes znati da su to iluzije, da je sa svim oblicima svega sada već zasigurno i zauvek gotovo. I opet će to biti u jesen, opet ćeš u mraku ugledati onog čoveka u crnom mantilu i sa šeširom, koji će pokušavati da ti nešto kaže, mahati ti rukom da staneš, ali ti tada nećeš stati. Trčaćeš sama kroz tu noć smrti. Onda ćes mi možda u nekom trenutku prošaptati ime i osetiti se snažnijom, posle ćeš hrabrije to ime reći jače, na kraju ćeš vikati to ime i jurićes kroz noć, ali toj noći neće biti kraja. U to vreme će se ukazati i znak Sina Božijeg na nebu i zaplakaće narodi zemaljski. Tada će i vreme prestati da postoji ali ti ćeš se moliti da prodje, da jednostavno sve prodje, da svane jutro nekog novog dana. Ali dana nikada, nikada više neće biti. Ništa više tada neće moći da bude učinjeno jer nema činjenja u bezvremenosti. Postojaće samo taj trenutak koji će biti duži od večnosti i u kome će se ponavljati stvari: krv, ime, plač, jurnjava, zvonjava nekih udaljenih zvona smrti. Danas još uvek nije to vreme. Još uvek nam je dato da ispravljamo stvari, da budemo gospodari budućih dogadjanja. Da sanjamo o sreći, da dopuštamo duši da nam se u nečiju kosu zaplete, da psima slobode nazivamo naše zemaljske dane. Da umirući nečije ime prizovemo nadajući se svetu boljem. Da ponekad u svetu tišine svojim oblakom podignemo granice neba, svojim pogledom osvojimo Sunce. Rukom svojom stegnemo ruku voljenog, suzama operemo korake onog koji je trebao doći. Da potpišemo ljubavni ugovor sopstvenom krvlju i kažemo: Gle, ime moje je tu i blesnulo je načas silinom Velikom praska, jauknulo tugom neke buduće beskrajne noći… Miodrag |
|
Ima na nekih pestotinjak metara od centra grada jedno predivno mesto. Putovao sam puno svetom, živeo u mnogim gradovima i zaista nigde pre nisam video tako čudesno mesto. Danas sam opet išao tamo. Tamo se osećam kao Isus i kao Budha. Osećam da sam zaista doživeo prosvetljenje i to skoro, mada ne bih mogao da se setim ni vremena ni mesta gde se to tačno dogodilo. Verovatno sam počeo da ga tražim još od svojih prvih koraka, nekada me je sudbina sama njemu vodila i zaista vraćajući se mislima u nazad ja postajem svestan te čežnje koju sam neprestano za prosvetljenjem imao. Da mi se nije desilo prosvetljenje ne bih ni otišao na ovo mesto o kojem vam pričam. Ono je skoro sasvim u centru ali niko ne ide tamo, nikada nikog nisam tamo video. Do njega vodi jedno neupadljivo skretanje koje se nalazi tamo gde mu mesto nije i gde ga niko ne očekuje. Prolazio sam desetinama godina pored tog mesta, ponekad se upitao: Šta li se nalazi tamo, na kraju ove staze? Ali nikada nisam učinio taj presudni korak i pošao tim putem. Nikada, nikada do skoro. Zapravo, ljudi svo vreme to rade. Idu putevima kojim su naučili i sva hrabrost im se ponekad svede samo na to razmišljanje o tome šta bi bilo i kako bi bilo poći nekim sporednim putem kojih je mnogo, i koji nas prate celokupnom dužinom našeg životnog puta kojim moramo proći. Takav sam bio i ja pre tog prosvetljenja koje je zapravo sadržano u gubitku svih iluzija. Tek kada izgubiš sve iluzije možeš reci da si prosvetljen, možes sebe nazvati čarobnjakom, možes početi da razumevaš Boga. U poslednje vreme sam najčešće okružen dečurlijom jer kada ti se desi prosvetljenje postaneš deci sličan, deca su zapravo prosvetljenici koje će vreme pred njima polako naučiti iluzijama. Sa odraslima o čemu bih pričao? O politici? O seksu? O naduvanim seksualnim rekordima kojima se diče? O tome ko se privatizovao, a ko se tek sprema za privatizaciju? O tome da će nam zasigurno biti bolje, pa čak i da nam ne bude bolje biće bolje našoj deci, ako ne njima onda deci njihove dece? O tome koja žena daje lako a koja ne? O tome kako je neko prevario nekog? Ili, o tome da je neko umro, da su svuda plakate a, vidiš, ja začudo neznam za to. O tračarijama nesretnih ljudi? Deca su divna jer se ne zanose tim stvarima. U njihovim razgovorima toga nema. Tamo je reka koja teče praveci usek i čudnovato krivudanje. Nad rekom je bilo na hiljade lasti koje su lovile insekte spremajuci zalihu za predstojeći dalek put kojim moraju poći. Usek je u brdu koji zapravo skriva sve to od očiju ljudi. Brdo je prekriveno stoletnim, visokim stablima koje niko ne seče jer i ne zna za njih. Sve je to blizu i sve tako daleko i nestvarno. Podješ li uz tu reku pratiće te taj nestvarni predeo još par kilometara da bi se na kraju sve postepeno počelo da pretvara u obične stvari, sada već daleko od grada i daleko od ljudi. Noću tamo zasigurno igraju vile i patuljci izlaze ispod korena drveća. To mesto je zapravo tako slično tebi. Svo vreme je bilo tu ali ja nisam znao ili nisam zeleo da znam za njega. Dozvoljavao sam da prolaze godine i čitave decenije a ja živeo u tom neobavezujućem neznanju koje je tako savršeno jer ne donosi bol. Trebaš da znaš da postoji nešto da bi čeznuo za tim. Mislio sam da je bolje da ne znam ali mi to nije vredelo jer sam sve to negde duboko slutio. Slutnja je ponekad tako gora od čežnje jer ti donosi nedefinisani bol. Ovaj bol koji danas, poznajući stvari, osećam je bolji od čežnje jer mu znam ime i prezime, znam da negde živi i da je od istog materijala kao i ja. Da možda nekada u tami poželi jedno kucajuće srce koje je svojom suštinom njegovo. Da obavljajući svakodnevne obaveze ponekad zastane i u pauzi svega toga usmeri misli u pravcu u kome sam, da mi oseti disanje, treptaje nejasne moga postojanja. A nije li i to dovoljno, ima li i Bog više od toga...? Oticao sam ti danas sa talasima jedne srebrne reke, tvoj Miodrag |
|
Ljudi mi prigovaraju da isuviše filozofiram, da se smaram time, ali ja zapravo počinjem da vodim jedan život koji se odvija u intervalu jutro – veče i polako prestaju da mi budu bitne stvari na koje tolika učenja nisu uspela da odgovore. Suština sveta koji dopušta da neko sa tvojom veličanstvenošću jednom bude samo lešina ispunjena crvima i nije vredna ničega drugog. Jednom rečiju, postajem svojevrstan jebivetar koji sada već prilično oslobodjen predrasuda uspeva da se glupira do mile volje. Nimalo nisam ono što bi nazvali domaćinom, uzornim i takve stvari. Mogu kuće da mi se ruše, mogu danas da potrošim sve što imam znajući da će se već sutra pojaviti neko sa džakom novca i poći mi u susret. To je suština ovog Matriksa, to je ono što mi se mnogo puta dešavalo. Mogu praviti puno gluperdarija ali će sve posle prespavane noći iznova morati da dođe na svoje mesto. Program je takav i ne dopušta neka takva ekstremna odstupanja. Mi nemamo nikakvog upliva na to i samo saznavanje te činjenice je doista oslobađajuće. Onda možeš da letis a to u danasnje vreme nije baš mala stvar. Možeš da imaš decu po celom svetu, da delove sebe svetu nesebično poklanjaš. Da ne brigaš zbog položaja i takvih tričarija jer ćeš na kraju umreti i čemu briga u sadašnjosti. Da ne abortiraš svoju decu jer što bi im uskratio i ovo malo što bi mogli da dobiju a sebe kasnije nazivao ubicom. Da ne jedeš tela ubijenih životinja jer nijednu od njih nikada nisi ni stvorio. Da ne deliš ljude po rasama i bojama, da se ne obazireš na granice. Te podele nisu tvoje, to su neki oholi ljudi davno napravili i još svetu nisu dali nijedan dokaz da su im podele ispravne. Baš kao što se i Teorija evolucije još uvek naziva samo teorijom a ima budala koji bi se za tu besmislenu teoriju i danas žrtvovali, zaboravljajući da nam i oni još uvek duguju makar samo jedan dokaz. I naravno da im neću verovati! Oni će uvek moći da prevare mnoge ali ja se, dušo, nedam baš lako prevariti. Zato mi se baš živo jebe za sve. I za ove blesave političke kampanje u kojima nas seljaci ubeđuju da su baš oni najbolji i da ćemo štrašno mnogo propustiti ako ne glasamo baš za njih. Ljubi ih majka, oni, pobogu, tako mnogo brinu za nas. Toliko mnogo da su spremni, da kada malo ojačaju i u ratove da nas vode. Ali, ja za njih svakako neću glasati. Imao sam samo jedan glas i još davno ga iskoristio glasajući za ljubav. Pričala si mi skoro o bonsai drveću, oduševila me tim pričama o malim stvarima. Pod utiskom toga nabavio sam juče malog pekinezera koji ima samo mesec dana a zna o suštini sveta isto koliko i ja a da pritom nije morao da pročita na hiljade knjiga kao što sam ja to morao da učinim ne videvši da su odgovori tako blizu jer ih zapravo i nema. Pustio sam ga sada na travu obasjanu ovim odlazećim letnjim suncem i video mu sreću u očima. I uvek će je imati kada bude sunca i dok bude voljen. Ne trebaju mu nikakvi predstavnici u organima lokalne samouprave, ne trebaju mu lideri, ne treba mu položaj u društvenoj hierarhiji. Ovog časa, jedinog časa koji zaista ima u životu, on je srećan . Gledam ga kroz prozor sobe i vidim to. Skupio sam i dečurliju iz celog komšiluka i oni su napolju sa njim i dele tu sreću. A i ja ti postajem takav. Cerekam se po ceo dan, ludiram, prizivam zvezde, razgovaram sa pticama, pevušim pesme koje sam smišljam svirajući gitaru. Ponekad mi je dovoljno samo saznanje da postojiš negde pa da osetim ovo ushićenje, da osetim da me voli Bog bez obzira na to što će me jednog dana ubiti. Stvarajući tebe meni, možda je i dobio pravo na moju smrt. Požalim samo što ne mogu u to ime i više da dam jer ništa drugo i nemam sem ovog jednog života, ovog bezimenog vremena koje neprestano teče, pogleda dečijeg koji mi u neku nestvarnu daljinu seže... Volim te i proglašavam kraljicom svih mojih misli, tvoj Miodrag |
|
Prosao sam mnogim putevima kojima ponekad bas nije bilo zgodno proci. Bio sam na brodu koga su mnoge oluje razbijale o stene zivota. Danas je miris jeseni usao u moju sobu a treptaji samoce lomili su mi prste. U takvim momentima pritisak zna jako da mi padne. Citao sam da ljudi sa niskim pritiskom bivaju dugovecni, ali ako bi mi merili zbir duzina svih trenutaka koji sam proveo bez tebe doslo bi se do zapanjujuceg podatka da sam vec starac koji bi svakako trebalo da zauvek zaklopi oci. Preko vikenda sam osetio prizive necije duse. Osecao da me neko doziva iz magle. Obucen sam u smrtnost i svakoga dana jedan deo mene umire. U nekim trenucima prosvetljenja shvatam da je to umiruce samo odelo u koje je obucena ova vapajuca dusa. Ova dusa koja te trazi. Niko drugi i nikada nece tako. Postoji razlog tome ali ja, eto, neuspevam da ga dokucim. Trazim ga u raznim religijama i filozofijama, ali njega tamo neuspevam naci. Odgovori na sve to sada su tako daleki. Nesto od toga cu neumitno saznati jednog dana kada budem stao pred lice Boga. Mozda doznam tada da smo ljubavnici iz proslih zivota ili raspoluceni mozda samo pri Velikom Prasku. Kada sam video te oci znao sam da sam ih vekovima trazio. Celog mog zivota, ispod svih desavanja, u pozadini i skriven, tekao je taj proces. Danas sam ga svestan, secam se svih tragova koje je u meni ostavljao a ja im nisam znao ime. Nekada kroz jutarnju ceznju, nekada kroz vecernji plac, ali on je bio tu i ja sam mu danas spoznao imena nazvavsi ga: trazenjem, ljubavlju, izgaranjem duse, davljenjem u moru beskonacne ceznje, trabunjanjem pesnika, teturanjem pijanca u noci... Sazetak tih imena na neki zacudjujuci nacin daje tvoje ime. I sam sam se danas zaprepastio kada sam to ime tako jasno ugledao u moru svih tih izmesanih misli. Stajalo je tamo bez ikakve mane i blistalo postojano kao zvezda u noci. Razmisljam i o onoj reci koja nas tako bezobzirno deli. O nama, usamljenicima koji imaju svako svoju stranu obale. O tome kako deluje nemuguce i sama pomisao o prelasku na drugu stranu jedne ohole reke. Ali, reke zapravo nema. Bog je nekada, u svojoj uzaludnosti stvorio ovu video igru da bi prekratio njome beskrajne trenutke vecnosti. On je tako sam u svemu i stagod da stvori ono nece biti Bog. Bog je samo jedan i uvek ce biti samo jedan, a kada si samo jedan onda ti je strasno dosadno, onda ti svasta pada na pamet. Onda izmedju zaljubljenih stavis reku i ubijas vreme time sto cekas da vidis da li ce je oni preci, da li ce se usuditi na to. I bivas poput pisca koji i ne sanja da ce njegovi likovi nekada nekim cudom oziveti. Da ce im suze biti tako vrele a ocaj tako stvaran, da ce ih boleti kada jednom budu spoznali iluziju jednog takvog sveta u kome su robovi i u kome je lazno sta god da stvore. Sve nam je presvuceno razlicitim maskama, oci nas varaju i kada nije noc. Nase usi ne cuju ispravne stvari jer ni zvuka nema. Mi samo mislimo da jesmo, da nas negde ima. Da postoji reka i da postoje dve obale, da si ti postojeca i ja da postojim. Nista od toga sto mi mislimo nije istina. Nicega nema, nema tebe, nema mene, nema nasih tela, nema reke, nema onoga neba gore ni na njemu nema danju sunca, ni nocu meseca. Nema nasih kretnji, nicega, nicega zapravo nema. Ni more nikada nismo videli jer ni mora nema. Ipak, predivan je taj osecaj kada ti se cini da ga gledas buduci da mislis da dolazis sa kopna. Ali ti niotkuda dolazis, i ti nikuda ne stizes. Ti si oduvek i ti si nista ali ja te volim. Slicno moru za koje mislim da ga ponekad ugledam i dopustim tada osecaju da me prevari, eto tako te ja volim. Kao da jesi, i kao da si ovde, i kao ja da sam sa tobom, i kao da je moja ruka u tvojoj ruci, i kao da je moj pogled sada zaledjen u tvome... Ljubi te Miodrag |
|
Ja te zovem kraljice glasom mocnih andjela jer si ti jedina koja zna da sam ti sam bez obzira na sve moje bezvezne kontakte. Ljudi me pozdravljaju na ulici, zastanu, pitaju me: gde sam, zasto sam smrsao, kazu da se sada vec slabo vidjam u ovom gradu. U mojoj su ruci sada vec standarnih par pakli cigareta koje su tako dobar pratilac neprestanoj jurnjavi... Vise ne jedem sedeci, naucio sam se kako se to radi s nogu. Vise ne secem hleb nozem, otkinem komad i idem dalje. Moj zivot je dobio neko tako ludo ubrzanje da cu se nekada i u kovcegu trzati ne shvatajuci da je svemu dosao kraj. Stignem da odem na odmor jednom u 4-5 godina ali nikako ne na ceo, jer sta bi se desilo da posle tolike jurnjave odjednom stanem, znate vec, fizika, zakoni inercije i takve stvari. Ali i jureci ja te zovem. Sve manje imam mogucnosti da ljudima posvetim svoje vreme jer ga vise i nemam, sve manje vremena provodim sa bilo kime, ujutru prvi ustajem u mojoj ulici, zimi su tragovi mojih stopa prvi u snegu, uvece se kasno vracam kuci bivajuci neupotrebljiv i osecam da svi polazu neka prava na mene mada znam da bi moj nestanak bio samo logican nastavak svih navedenih stvari. U svoj tojoj guzvi, u svom tom dozivanju od strane ljudi ja ponekad prepoznam uzasnu samocu. Dodje mi da sve vristeci opsujem i produzim dalje. Da stalno zvoneci telefon o zemlju razbijem. Da pocnem da se penjem na planine, da se druzim sa oblacima, Himalaji, Tibet... toliko je mesta na ovoj planeti koja bi mogla da budu utociste jednom carobnjaku. Bilo bi lepo kada bih te dozivao sa najvise planine na svetu jer tako bih imao nadu da ces me cuti. Ali ti znas da te ja i sada zovem. Da to cinim neprestano, da iza svake moje jurnjave postojis, da si tu i kada te ljudi nevide, da si u mome govoru kada razgovaram sa strancima, da si sakrivena i u onim cigaretama, u popijenim kafama, mojim cutanjima, ponekad tako tuznim ocima... Krijes se u mojim ranim jutarnjim budjenjima, nekako te prizovu ona dva casovnika koji mi zvonjavom svakog jutra prevrnu creva... Neko te je svuda stavio, neko je to tako dobro ucinio da se ponekad upitam nije li ovaj svet zapravo nacinjen od tebe same. Moji zidovi su okreceni tobom, neko je tobom presvukao moj namestaj, neko je tobom zasadio poljane sa travom, od tvoje leprsave kose napravio oblake... Ovih dana me bas nesto poteralo. Kompjuter mi urnisan, snovi takodje. Sve manje vremena imam za pisanje, pitam se sta se desilo sa mojim tekstovima, zapocetom knjigom? Da li bih mogao sve to ispocetka? Onda shvatim da bih mogao, jer bez obzira ne sve nedostatke koje imam neko mi je nekada ugradio gen upornog crva koji katkad i beton progrize. U ovo vreme tehnoloske civilizacije, vreme profita i NVO, kada su mnogi ubedjeni da ce za svet doci bolji dani ja tako dobro osecam ona nevidljiva pozadinska desavanja koje su tako dobro skrili. Ona postoje oduvek ali ne u ovom broju kao danas i ne sa tako lepim imenima. Deca kupuju pivo u plasticnim flasma od dva litra koje posle bacaju u reku. Uskoro cemo jesti genetski modifikovano voce koje ce umesto secera imati u sebi aspartam koji se u nasim telima pretvara u jedinjenje slicno cijanidu. Zasto praviti gasne komore kada je jeftinije ubijati nas o nasem sopstvenom trosku. I zasto to nazvati pravim imenom ako cemo lakse progutati neke poeticnije nazive. Sve je to deo sveta u kome zivimo i koji pokusava da zabrani ljubav. Ali, ja ti vec rekoh da sam ja crv koji ce gristi i beton, koji ce graditi kule, koji ce i protiv sebe, i protiv svih... Koji ce te dozivati i kada budes prestala da cujes. Koji ce ti biti prozor jednog drugacijeg sveta u kome bismo bili ono sto je trebalo oduvek da budemo: dvoje zaljubljenih lutalica, dvoje koji se neumitnom silom spajaju u jedno, jedno koje je iznad Svemira, iznad ove moje zapocete misli... Ljubi te tvoj Miodrag |
|
Bio sam na moru da te trazim. I odmah sam te nasao, cim sam ga ugledao u svoj onoj velicanstvenosti. More je bilo bozanstveno u posedovanju one sirine za koju sam znao da je tebi pripadajuca. Uvece bih setao opustelom plazom i prepoznavao te u zvuku koji su stvarali talasi i koji je oduvek isti jos od postanja sveta pa do danas i uvek ce biti takav, cak i kada nas vise ne bude bilo. Tada sam te ugledao u tom trajanju, razmisljao o tebi dok su mi bose noge upadale u vlazan pesak te morske obale prepustajuci odmah zatim talasima da izbrisu svaki trag tog trenutka u vremenu. Jednog avgustovskog leta na planeti zemlji, neposredno pred sam pocetak Treceg svetskog rata koji ce biti grozniji od svih dosadasnjih ratova ja sam te nalazio u zalascima sunca, u finoj igri svetla koja je nagovestavala odsjaje buducih atomskih eksplozija i strasno stradanje. Nalazio sam te u svemu tome, u zamoru ljudskih glasova koji su mi bili blizu a ipak tako daleko, u ranim jutrima koje nisam zeleo da propustim, u gledanju morske pene koja se topila i nestajala tu pred mojim ocima. Isao sam do starog Ulcinja secajuci se trenutaka iz mog detinjstva kada me je otac tamo vodio, mene - jednog tuznog decaka koji nije nikada umeo da razume ovaj svet, koji ni danas to ne cini i nikada verovatno ni nece. Moje misli su neprestano bile ispunjene tobom i kada nisam to zeleo, i kada bi mi razum slao jasne poruke da to nije uredu, da bih ti svojim postojanjem naneo bol, da bi ptice tuge sletele u tvoj vrt kada bih ja bio, kada bih postojao za tebe. Rekli su mi da cu u pakao, da sam zao, rekli su mi da mrzim ali ja nisam razumeo kojim jezikom govore jer sam bio poput vakuma u koji nista takvo ne bi ni moglo da udje. Ogovarali su me, pljuvali, govorili: on je ovakav, on je onakav, nisu razumeli moje pesme ali im oprastam jer ni ja nikada nista njihovo nisam razumeo, nikada to nisam ni zeleo, i zato sam suvise dugo gledao u daljinu pretvarajuci svoje zenice u oblicije tvoje, razmisljajuci da je bizarno da te neki stranac ovako silno voli kako to nikada niko nece ciniti, pokusavao da spoznam logiku u svemu tome, ali nje nije bilo. Bacao sam kamencice u vodu, golim rukama pokusavao da uhvatim ribe, dopustao slanoj vodi da mi ulazi u usta, u nos, u oci, u takvim trenucima pozeleo da prestanem sa kretanjem, da pustim vodi da me tada prekrije, da umrem tu kao pomorac ciji je brod razbijen burom. Zaustavljao sam dah, gusio se prisiljavajuci se da izdrzim do kraja ali bi zivot pobedjivao svojim nezaustavljivim refleksima odrzanja. Sada sam na svom poslu opet nemajuci vremena nizasta. Sve je opet isto jer mozda zapravo nicega nije ni bilo. Prevrcem neke vrednosne papire i isuvise cesto kazem ljudima DA, sve vise uvidjajuci da ce me neprekidna lavina posla odvesti nekim drugim pravcima, da cu samo koji sekund kasnije zaboraviti da sam ih i video a kamoli da sam im ista obecao. Stotine miliona mi prolaze kroz ruke a ja pazim da se sve slozi u poslednju paru i prepoznajem opaku igru drzave koja gleda na svaki nacin da opljacka svoje gradjane. Porez na ovo, porez na ono, cak sam nabavio i knjigu koja je cela ispunjena nazivima raznoraznih poreza. Ko se samo setio svega toga, koji su to umovi razradili? Jednog dana nas zakopaju i posle nekog broja godina nasa tela iskopaju i spale jer nije placena grobarina. A kako bi im mrtvi platili kada smo im za zivota dali sve sto imamo? U toj igri vrednosti ja imam priliku da prepoznam pravu koja me nikada ne napusta jer sam je zaista predugo trazio. Zarobljena u meni kao lik u ogledalu vecnosti ti si moja sveprisutna pratilja koja je nemerljiva bilo cim drugim i bez obzira na sve drugo sto ces bilo kada u zivotu imati znam da ces i ti nekada morati da osetis ovu stihiju koja je u meni, lupanje ovog srca koje je jos uvek zivo i treperi, koje je zebra i koje je grizli, koje je lav i koje je slon, koje vodi neki zivot koji nije bas sasvim moj, ali sam ja njegov i ti si ti njegova kao sto nikada nicija neces biti… Zauvek, Miodrag |
|
Sve zavisi od nacina na koji posmatramo svet i ja subjektivnost tih opazaja sve vise razumem. Potrebno je neko vreme da bi se doslo do odgovora na brojna pitanja, ali samo konacno saznanje nije nimalo prijatno. Mozda je zato depresija moj stari saputnik. Ostavi me na neko vreme pa mi se ponovo prisunja, dotakne me svojim ledenim dodirom. Vremenom sam naucio da je prepoznam, da joj cujem korake u tami. Bio sam na nekim slavljima, ljudi su igrali, bilo je osmeha, ali ja sam je tako jasno osetio te noci - sedela je pored mene, bila u svakoj casi vina koju sam popio. Ljudi naravno imaju predrasuda o depresiji ali mogu ti reci da je to zapravo jedno bozansko stanje jer tada svet vidis bez maske, vidis ono sto on zaista jeste, vidis ono isto sto vidi i Bog kada se ponekad priseti svoje tvorevine. Na putu kojim hodamo, pa cak i na putu do tih slavlja mi vidimo znake. Od naseg intelekta zavisi da li cemo shvatiti njihovu poruku. Znaci su uvek isti, ne menjaju se puno kroz istoriju. Okaceni su po zidovima u vidu umrlica, ili setaju po ulicama u obliciju siromasne dece, invalida, starosti, napustenih pasa, oholih bogatasa, nabildovanih kriminalaca, ostavljenih i zaboravljenih zena koje su ko zna gde i u kom trenutku negde zauvek ostavile svoje srce. Sreca je mozda sposobnost da vesto zatvoris oci, da svesno zaglupis sebe ili da ti je sve to od Boga nekada dato. Mozda je to preimucstvo, mozda je to zaista divno stanje ali je ustvari najobicnija laz. Sta misliti o ljudima koji idu svetom zavezanih ociju? Ja sam ti sada zaista sam. Pisem svoju knjigu kada god mi to vreme dopusti. Cak, stavise, zeleo bih da to cinim neprestano, da se iskljucim, da me nema. Da me ne zovu, da me ne traze. Hteo bih reci da dovedem do savrsenstva, da brisem citava poglavlja pa da ih iznova pisem. Zapravo zelim da iza sebe ostavim neke od najlepsih literalnih tekstova na ovom jeziku ikada. Eto, to bih da ucinim tebi u spomen. Sve drugo sto imam jednog dana ce umreti. Moja lepa deca ce jednom postati starci i umrece. Negde vec raste drvece od kojih ce biti napravljeni njihovi sanduci. Neko ce zasigurno nekada svima nama ugasiti poglede, neko nam vec danas jasno porucuje da nista zapravo nemamo, da smo vlasnici nicega. Ponekad ugledam majusno svetlo u noci i znam da to moj svetionik na tren pomisli na mene. Tako si daleko, zapravo jedno si malo ostrvo daleko na pucini na kome je od iskona napravljen svetionik. I niceg drugog zapravo i nema osim vode, ostrva i svetionika. Ja sam davljenik koji sve teze uspeva da pliva po beskonacnoj vodi i koji sve vise pocinje da sumnja u bilo kakvo postojanje kopna. I nekako bas kada poverujem da vise nije vredno truda plivati, da bi bilo tako jednostavno dopustiti vodi da konacno ucini svoje, da u tonjenju nema niceg loseg, nekako bas tada ugledam to moje voljeno svetlo, tu malenu tackicu u noci. Jedan mali delic moje duse koji mi je davno neko ukrao. Komadic moga rebra kome bi bilo tako malo da mu sada kazem da ga volim. Postoje stvari koje se ne mogu iskazati recima ma koliko uporno nastojao da ih nadjes. Mozda bi najpribliznija bila grcka rec AGAPE koja opisuje bezuslovnu ljubav. I ako ti nesto ta rec znaci ja je danas posvecujem tebi, zbog tebe je ona nekada davno, dok su jos bogovi hodali zemljom, i zapisana… S ljubavlju, Miodrag |
|
Danas sam ti posebno sjeban. I to ja, covek koji je posao u potragu za srecom. Ljudi podju u potragu za zlatom i nekada prekopaju citave planine i neki od njih, oni najuporniji, ga i nadju. Ali potraga za srecom je mnogo teza. Moramo da prekopamo sami sebe! A mi smo tezi za kopanje od planina. Mi smo toliko teski za kopanje jer su godine iza nas naslagale na nama debele naslage ubedjenja, pogresnih smernica, krivih putokaza, da smo zapravo najsiromasniji u imanju istine. Tragalac za srecom mora znati da ce se za tili cas svi okrenuti protiv njega: i besposleni komsiluk, i porodica, i prijatelji (ako smo ih ikada imali), citav duh provincije bice protiv. Nazivace nas pogrdnim imenima, reci ce: "Zasto se ti usudjujes da pogledas gore? Zasto bi da letis? Zar nisi ti samo obican orao medju nama pingvinima? Nismo li i ti i mi zapravo samo ptice, i stoga zasto bismo leteli, sve sto nam treba mi mozemo naci ovde na tlu, i zasto, zasto onda leteti?" Sinoc nisam cele noci spavao. Pokusavam da ispitam gde su granice izdrzljivosti. Sutra, na primer, necu celog dana jesti. Znas li za onaj medicinski zabelezen slucaj jogina koji dve godine nije nista jeo? Rekli su mu posle nekoliko dana: "Zasto to cinis? Pa umreces covece?" On im je na to odgovorio: "Zasto bih jeo, hrana u stvari i ne postoji,mi smo samo jos od prvog podoja nauceni da bez nje ne mozemo da zivimo." Smatrali su ga ludakom! Prezalili su ga vec bili neki. Ali, prolazio je dan za danom, mesec za mesecom i on je posle dve godine bio i ziv i zdrav. Nije cak ni smrsao! Mi bismo pomrli vec posle mesec dana a on nije cak ni smrsao!!! Postoji i jedna druga prica. Prica o ljudima ciji je brod potonuo nedaleko od obala Brazila. Na tom mestu se neke velike reke ulivaju u more i duboko ka pucini voda je slatka, pijuca. Posle par dana su spasioci pronasli brodolomnike na splavu. Svi su bili mrtvi! Umrli su od zedji u moru pijace vode. Oni su nauceni od malena da je morska voda slana, pa nisu ni probali. Obe ove price sam cuo ranije i danas u glavi uvideo povezanost medju njima. Obe price povezuje vera, ali je zahvaljujuci razlicitim pojavnim oblicima vere jedan covek preziveo, a ovi drugi zbog svoje vere umrli. Draga moja ljubavi, sada sasvim jasno vidim nas splav kako pluta po ovom moru zivota i nas zedne na njemu, ali zahvaljuci tebi poceo sam da osecam i prisustvo vode. Nadam se da i ti slutis ovo, da vec negde spremas casu... Voli te tvoj Miodrag |
|
Prolazio sam pored banaka kojih zapravo nema, posle sam susreo prosjaka kome sam na tren video zrno srece u ocima, trunku nade... Hodao sam ulicama koje to zapravo nisu dok me je grejalo sunce svom snagom svoje imaginarne svetlosti. Ovo ovde je grad, ovo je ko zna koja zemlja a moji koraci zapravo tapkanje u mestu i samo za tren. Deca su se igrala, cula se vriska, neko me je upitao da li sam ja Miodrag Stojadinovic a ja sam mu rekao da zapravo nisam, da mene vise nema... Pozno je leto i sad sve shvatam. Bog me podavno ima u sebi a ja sam ga trazio u ljudima i stvarima. Mozda sam zapravo sam na svetu i mozda nikoga i nema. Mozda me ustvari svo vreme varaju ovih mojih pet cula. Mozda sam samo usnio ili me to mozda Bog sanja? Voleo bih da to nije tako, da zaista postoji ovaj svet. Bez obzira na sve bombe koje su pale mislim da jos uvek posedujemo kriticni broj osmeha kojima bismo mogli da ispravimo stvari... Ti si jutros ustala kasno, pogledala u svoje ruke, rasplela kosu, obukla krila... Tvoja crveno-bela majca se tako slaze sa tvojim divnim izgledom devojcice koja je zapravo zrela zena. Prezirem sve muskarce koji te do sada nisu ukrali, koji su dopustali da odletis, kojima si iscurivala kao voda kroz prste, koji su te rasipali kao svinja biserje. Koji nikada nisu videli pesmu u tebi, culi njen zvuk... Neke bi stvari trebalo zakonom zabraniti: surove kapitaliste, trgovinu drogom, kasapine i decije pornografe i naravno nevoljenje tebe. Video sam jutros dok sam poslom hodao kroz ovaj grad totalnih stranaca tvoje lice u svakom od prolaznika, uporedjivao sam crte, shvatao polako da te je Bog iscrtao samo za mene. Mozes biti bilo cija, moze te svako imati ali si oduvek meni posvecena bas kao sto i pesmu T.S. Eliota "POSVETA MOJOJ ZENI" moze svako citati ( i ja sam je nekada citao) ali ona nije nasa, ona je inace samo jedne zene bez obzira na sve ono sto u njoj pise... I naravno da ces za mene uvek biti slobodna kao ptica. Mozes ciniti bilo sta, mozes biti ljudima i ponos i sramota. Mogu te svi voleti ili te se svi odreci. Mozes biti kao reka i mozes napojiti mnoge, i mozes biti kao sunce koje ce grejati covecanstvo. Mozes biti bilo sta ali ces za mene uvek biti ptica a ja tvoje gnezdo - jedno i jedino, jer samo na jedno imamo pravo, bas kao na jedan zivot i samo jednu smrt... Volim te samo zbog tebe same, zbog letnjih dana, zbog nocne tame... Tvoj, Miodrag |
|
Ono sto je Gijomu Apolineru bila Lujzi de Kolinji Šatjon (slatka Lu), Aleksandaru Puskinu Natalija Puskinoj, Dzejmsu Dzojsu Nori Barnakl, Ivanu Turgenjevu Mariji Savinoj, ono sto je Dzemsu Bajronu Dinu bila Ana-Marija Pjerandjeli, eto to si ti meni. Ti si mi zapravo zbir svih planinskih cvetova koji su od iskona ubrani za poklon ljubavi. Ti si mi sazetak svih planinskih potoka i nastavak svih nadovezanih planinskih vrhova, ali ipak najslicnija vrhu planine Ararat na kojoj je zarobljena u ledu i zauvek moja nojeva arka. Mozda cu i ja nekada kao James Dean sa druge strane ulice posmatrati tvoju svadbu, poginuti u nesreci potom, mozda cu ostati samo onaj tuzni decak koji ce zauvek kroz nabore samoce da posmatra ovaj svet. Mozda je moj pogled takvim zapisan od strane starih carobnjaka i mracnih sila nekih drevnih ponora. Mozda sve to i nije toliko vredno za ovaj svet. Postoji toliko vrednijih stvari: iracka nafta, dijamanti Juzne Afrike, bubrezi i srca ljudi, sveza krv male ubijene dece. Sve to ima svoju cenu koja se moze iskazati debelim sveznjevima zelenih novcanica. Ali, danas je vreme demokratije i toboznjih ljudskih prava. I sta smo ti i ja u svemu tome? Ko bi nas kupio, ko bi za nas ista dao? Ko bi bio tako blesav da sidri svoj brod pokraj nasih ostrvca tuge...? Jutros cujem galamu ljudi, svako nekim poslom zuri, era je mobitela, era globalnih komunikacija. Svako svakom sada treba. Od zvonjave vise ne mozes da dises. Ali ja za to ne hajem. Ko bi mene stvarno zvao, kome stvarno ja jos trebam? Ko za mene ima cvet? Ko za mene cuva pticu? Ko zbog mene juri oblak? Ko me vidi i gde nisam? Ko bi hteo sto ja hocu? Ko u tajni vidi nadu i ko kopni dok ja venem? Ko mi zeli sto ja tebi? Ko na dlanu nosi srce? Ko u oku krije dugu? Ko mi smislja nezne reci? Ko zbog mene cini cuda...? Volim zauvek moju srebrnu zvezdu, Miodrag |
|
Danas sam gledao polja kukuruza koja su mi u trenu zalicila na beskrajna polja trske. Posle sam pisao Paulu Kuelju, i zamisli on je moj mail dobio. Vrucine su velike a mene mamurluk jos od juce drzi... Boze, osecam da cu skoro poceti da vidjam andjele! Sedim u ovom gradu ovde u jednoj bednoj zemlji u kojoj cak ni bogatasi nisu srecni i osecam da cu zaista poceti da ih vidjam. Mozda me proglase ludakom ali navikao sam, neki su vec ranije ucinili to. Mozda jos onda kada sam prvi u gradu ofarbao kosu, prvi osisao irokeza, no i moje misljenje o njima nije daleko od toga, i ja poodavno smatram da je ovaj svet lud. Ne da ti da ides protiv vetrenjaca, jer to zaboga nije u redu, ali je zato sasvim ispravno ubijati iracku decu, ispravno je da hiljade dnevno umiru od gladi i da petoro najbogatijih Amerikanaca ima veci godisnji prihod od cetrdeset najsiromasnijih drzava sveta. Pa ako je ludilo biti protiv toga, svesno pristajem na to. Pokusao sam danas i planine da pomeram. Nista se nije desilo jer jos nemam dovoljno vere. Ali sam bar probao. Neko i to nikada ne ucini. Covek umre a da nikada ne proba da pomeri planinu. Ja sam ti bar istrajan u tome, znam da ce se jednog dana neka od njih pomeriti. Postoje i brojni podzemni prolazi, tajne knjige, postoji toliko toga sto bih zeleo nauciti. Hteo bih da procitam sve gnostike, da upoznam Kabalu. Hteo bih da hodam po vodi, da dodirom isceljujem. Sve nam je to dato i dopusteno, ali ja bih za razliku od drugih to i da probam. Odvescu te jednom da trazimo detelinu sa cetiri lista na nekom proplanku. Jesi li je ikada videla, mislis li da ne postoji. Ja sam jednom pronasao dve i presovao ih medju stranicama knjige. Ceo dan sam se lomatao ali sam ih nasao i imam ih. Toliko malo ljudi ih ima, a ja vidis imam dve. Jednu cu naravno sacuvati za tebe. Jedna je tebi namenjena jos od postanka sveta. Toliko je tajni sakriveno u svim tim travama, toliko u oblicima cvetova. Jesi li ikada pokusala da izbrojis sve vlati na livadi? Znas li da je Bog u svakoj od njih? Da li si pokusala da Boga pronadjes u pticama, u bistrim planinskim jezerima, da li si se setila da je i u tvojoj kosi, tvome oku? Postoje ta tajna vrata i ja bih voleo da ih pronadjemo zajedno, jer hteli mi to ili ne jednog dana ce ta vrata pronaci nas.. Voli te tvoj Miodrag |
|
Oduvek sam bio marksista, cak i onda kada sam se borio protiv njih. Mogao bih se definisati kao hriscanski marksista, ili tako nesto. Uvek sam osecao sta mocnici zele, uvek unapred znao sta ce se zbiti. Zao mi je sto su mi unistili onu dragu zemlju i dopustili vrazjem nakotu lesinara da se igra nasim zivotima. Bila je lepa ona zemlja i da je sada imamo mogli bismo pobeci bilo gde. Ko bi nas u Ljubljani nasao, ko u Celju? Ko bi nam snove jurio po uvalama Crne Gore? Ko bi znao kada bih te krunisao za moju kraljicu poljupcima u dvorcu Trankoscan nekog prolecnog jutra, smejao se sa tobom zatim u drustvu labudova? Ili ko bi osetio kada bi cinila cuda po manastirima Metohije, kao sto to andjeli obicno cine? Kada bi vaskrsavala mrtve i vracala vid slepima? Jer, gle, ja mrtav bejah i ti me ozive, ja slep bejah i ti mi vrati vid, ja gladan ljubavi bejah i ti me nahrani, ja bolestan bih i ti mi rane zaceli. Ko bi znao u kome smo vozu, ko bi video nas avion prekriven oblacima, ko bi nas jurio po noci, i kojim putem, kojom cestom? Danas je neko drugo vreme i svi smo postali samo jeftina roba. Zivljenje u jednom pornografskom svetu svelo nas je na predmete i stvari. Ko jos danas pominje andjele? Ko jos ponekad pogleda u zvezde? Ima li mesec svoju cenu, i sunce da li je ima? Koliko bih mogao platiti za onaj tren u kome bih te ljubio, i u kome bi ti mene ljubila? Koliko vredi jedna tvoja rec u beskonacnosti svemira? Koliko vrede ona predanja o legendama starih plemena sto zbog ljubavi glavu gube? Koliko jedan treptaj oka tvog? Koliko jedna celija tvoga tela? Koliko jedro? Koliko DNK? Ko te je tako divnom zapisao u knjigu zivota? Koje je njegovo ime? Koliko vredi momenat u kome dusa napusta telo da bi se srela sa cekajucom dusom? Ili ti jos uvek neznas da ce te moja dusa tada cekati? Da ce biti prva koju ces videti kada jednom zauvek zaklopis oci? I koja je cena koju do tada moramo platiti? Koliko je samo pust i tuzan svaki ovaj trenutak koji do tada moram provesti bez tebe? Koliko puno ce platiti ovo moje telo bez svoga rebra? Ima li cene tome? Vredi li Svemir toliko...? Svom svojom posebnoscu ljubim mog posebnog andjela, snagom tisine, snagom sumskog vetra i dubinom okeana... Zauvek tvoj, Miodrag |
|
Vise ne prepoznajem razliku izmedju odlazenja i dolazenja, izmedju vracanja i ostajanja... Vise ne znam u koji grad odlazim a u koji se vracam... Jutros sam bas mislio o tome. Hladno je ujutru za ovo doba godine, citavo ovo leto je takvo, kao da i priroda sluti da se odigrava nesto veliko, da neko zadire u same temelje postojanja. Jutros kada sam otvorio oci znao sam vec da bi svet danas bio puno lepsi da si mi samo ranije negovestila da postojis, da si mi samo ranije poslala tajne signale... Neko je jednom rekao: " Kakvo sutra? Sutra ne postoji!!! " i ja shvatam polako sta je hteo time da kaze. Kao i cinjenicu da iz semena raste drvo i da mu je zato potrebna iluzija vremena, neka distanca da bi imalo prostora da se iz semena transformise u drvo, ali sta je sa nama? Za nas je najlepse kada taj proces ide u suprotnom pravcu, kada uspemo da ponovo postanemo deca, da unistimo svoj ego, da damo sansu zaboravu, da zaboravimo sve sto su nas ucili jer i oni su bili nauceni pogresno. O tome govore i Isus i Buda i Muhamed: "Budite kao deca ako zelite uci u Carstvo Nebesko". Ono nauceno nam nikada nije dopustalo da volimo, ono nam je uvek blokiralo ljubav. I sada nam mnogi kazu da nas vole jer se boje toga naucenog, jer se plase da ne prekrse naucene zapovesti. Ali, prava ljubav je negde drugde, ona nije voce koje cemo ubrati sa drveta, ona nije nalik nicemu sto poznajemo, nicem sto smo postali vremenom. Prava ljubav je sakrivena u ovo malo deteta sto je u nama ostalo, u ovo malo vremena sto mislimo da imamo pred sobom. U samrtnom casu cemo zapravo shvatiti istinu, a ona je da nam se izmedju rodjenja i smrti zapravo nista nije desilo, da je zapravo sve sto je postojalo samo jedan tren i oticicemo iz ove doline tuge bas onako kao sto smo i dosli. I ti vec i sama znas da nam to jedino i konacno preostaje. Ali, pre nego sto se to desi zeleo sam samo da ti kazem da jedna od najsvetlijih tacaka u tome paradoksu koji Bog i ljudi nazivaju mojim zivotom nosi tvoje ime. Ako me pitas zasto - ne znam ti reci, ako me pitas dokle - to vec znam i osecam, a i ti slutis, pocinjemo zapravo zajedno da razumevamo vecnost. I pretpostavljam da nesto sto danas izgleda kao puka slucajnost, kao slucajan susret, kao bauljanje totalnih stranaca u tami, zapravo seze mnogo dublje, jos mnogo ranije nego sto smo se rodili za ovaj svet, i trajace mnogo duze od naseg trajanja za isti... Ljubim te svom snagom ovog neponovljivog letnjeg jutra... Tvoj, Miodrag |
|
Jos jedna neprospavana noc u drustvu andjela... Osecaj je prelep, kao nesto izmedju sna i jave, cini mi se cak da bolje prepoznajem obrise ovog verovatno nepostojeceg sveta. U pauzi izmedju dva treptaja, dva spora uzdaha mi bljesnes kao zvezda pred ocima... Misli su mi usporene pa ti i ovo pisem kao u bunilu. Ipak, nisam se ospavao jutros, ustao sam u pola sest, kao sto i prilici. Rekoh ti vec da sam kupio dva sata u tu svrhu. Ako je zaista tacna tvrdnja Kastanede da je medju nama prisutna nevidljiva armada vanzemaljskih parazita kojima smo samo ovce u toru kojima se hrane, mozda je ovo sto ti ne spavas zbog mene, i sto ja ne spavam zbog tebe, dobar nacin da im ogadimo nase meso, nasu krv, nase zlezde... Mozda se im se tako ucinimo gadnim, a zapravo pretpostavljam da je njima gadna ljudska materija koja je dusu oplemenila cistotom. Ni ljudi ne jedu svinje koje zive na keramickim plocicama i kupaju se svakoga dana, vec one koje se valjaju u brlogu govana. Hvala ti sto si ucinila da ja ne budem medju ostalima, sto si me izdvojila iz mase, sto mi i nesvesno porucujes da sam drugaciji. Kada tako nesto ucini andjeo, kada te andjeo izabere, shvatis da ni zivot, ni smrt, ni razna poglavarstva, niti tajne sile najtamnijih dubina ne mogu da tako nesto ospore, da ne mogu protiv vecnosti, da nas sve greje sunceva svetlost koja za sunce zapravo vec 8. minuta ne postoji, da nocu gledamo zvezde koje su milijardama godina mrtve... Ti mi se cuvaj, budi posebna, i nikada ne skidaj ta krila andjela... Voli te predano, tvoj Miodrag |
| < | ožujak, 2005 | |||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | |
| 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 |
| 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 |
| 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 |
| 28 | 29 | 30 | 31 | |||
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv