|
Bitisao sam u nekom svetu koji se nalazi između raja i pakla. Doktor koji je učinio da se tamo nađem je imao sve što um smrtnog čoveka može da poželi – prekrasnu vilu u bogatom predgrađu koja je imala puno spavaćih soba i četiri kupatila sa pozlaćenim slavinama, saunu, teniski teren i bazen pozadi. Imao je luksuznu limuzinu i ženu lepoticu kakva obično ide uz sve to. Njegova deca su učila u najelitnijim školama i doktor je bez problema mogao da ispuni svaku njihovu želju. Vodio ih je da letuju i zimuju na prestižnim mestima. Nikada nije brinuo o parama a i zašto bi. Bio je deo industrije smrti i pripadao jednom svetu u kome je smrt bila najunosniji biznis. Doktor je voleo da ustane rano ujutru i tada bi izašao na svoju ogromnu terasu, udahnuo bi vazduh punim plućima i tada bi toliko bio zadovoljan sobom da bi najradije zapevao, zapravo jako često puta bi to i učinio. Onda bi ga sunce koje greje i dobre i zle okupalo svojim zracima i on bi bio sasvim ubeđen da ga i Bog voli. Doktor zapravo i nije često mislio o Bogu. Možda samo nekoliko puta u svom životu. U poslednje vreme je sam počeo da se oseća kao Bog. Znao je kakav je osećaj biti gospodar života i smrti i onda bi imao taj čudni osećaj za koji je mislio da je samo bogovima dopušten. Kada je šetao gradom slušao je kako ga obični, ništavni ljudi pozdravljaju, gledao njihova lica prepuna divljenja. U kafanama nije plaćao svoje račune jer je bilo dovoljno samo da odabere sto i sedne. Piće i najkvalitetnija jela su pristizali sami. Svako je želeo da časti cenjenog doktora. U dane izbora obolazili su ga ljudi iz političkih partija, nudili mu da postane njihov član, poslanička mesta, kandidaturu za gradonačelnika. On bi, naravno, svima davao podršku, sa svakim od njih posedeo u dugom prijateljskom razgovoru, smejao se širokim osmehom dok im je govorio pokazujući blještavo bele, preskupe zubne implatante. Predstavnike svake partije bi tokom razgovora više puta potapšao po ramenu. Svakog od njih bi uverio u svoju bezrezervnu podršku. Napomenuo bi da zbog posla nema vremena za neko veće angažovanje ali da će u okviru svojih mogućnosti učiniti sve da njihove ideje konačno nadvladaju, ili ako su već na vlasti, da ostanu kao svetionik i smernica posrnulom čovečanstvu. Na kraju, uz čvrsti stisak ruke, izvukao bi iz svog džepa i podeblji koverat naprosto ga gurajući sagovorniku u ruke. „To je samo moj skromni doprinos zajedničkoj borbi“, tada bi govorio ne dopuštajući bilo kakav kurtoazni pokušaj odbijanja. Znao je koliko je u tom svetu bilo značajno imati dobar odnos sa političkim strukturama i on ga je i imao. I to sa svim strukturama. I to i uzduž, i popreko strukture. Dok je bio još sasvim mali dečak osnovanna je „Evropska zajednica za ugalj i čelik“. Udruženje je raslo, i on sa njim. Sada je to postala prestižna „Evropska Unija“ u koju su svi želeli da uđu. Odrastajući sa tom idejom on je polako u sebe upio celokupni koncept ljudskih prava, demokratije, moći novca... često se u svojim kafanskim sesijama pozivao na te argumente a ljudi su ga otvorenih očiju slušali i upijali njegove reči. To je toliko bilo različito od ranijih ljudskih viđenja, pogotovo predstava koje je u ranijim vremenima donosila religija kada je osnovno težište bilo stavljano na obaveze ljudi. Ljudi to nisu voleli, a neko je bio toliko mudar da prepozna ljudska stremljenja. Samo neki malo mudriji i zabrinutiji ljudi bi primetili tu ogromnu šupljinu u nazivima i izrazima kao što su bili „Pokret za ljudska prava (tu nedostaje „I OBAVEZE“)“, „Udruženje za prava („I OBAVEZE“) žena“... Ti i slični termini su tako godili ljudskom uhu i svet je postajao sve dalji od Boga a crkve sve praznije, dok su se nasuprot tome kafane i noćni klubovi punili sve većim brojem ljudi. Ali, u crkvu se odlazilo onda kada sunce izlazi, a u noćne klubove po njegovom zalasku i pravi posvećenici su osećali da je kraj već blizu, da je konačni sukob svetla i tame sada već neminovan i sasvim tu blizu pred vratima. I pored toga što je doktor toliko uživao u sebi samom, i pored toga što je njegovo oko moglo da gleda sva blaga ovoga sveta, i bez obzira što je sebi mogao da priušti sve ono o čemu obični smrtnici mogu samo da nedostojno zamišljaju doktor je ponekad sanjao strašne stvari. Tada bi se probudio uz vrisak i okupan potocima znoja. Sanjao je uvek isti san – on leži na krevetu u svojoj prostranoj sobi i čuje na hiljade dečijih glasova. Čini mu se da ga ti glasovi bude, da ne može ponovo da zaspi. Onda ustaje da otvori vrata, da kaže toj deci ispred sobe da budu tiša ili da jednostavno zamuknu. Ali kada otvori vrata čuje samo tišinu i ne vidi nikoga. Ipak, ispred svoje sobe vidi uredno naslagane desetine hiljada malih dečijih papučica. Onda se budi vrišteći ne znajući ni sam šta u tom snu u njemu izaziva toliku jezu. Posle tog sna obično i ne uspeva više da zaspi. Izlazi na svoju terasu i još dugo gleda u noć. Prvi zraci sunca osvetle njegovo bogatstvo i onda oseti smiraj i spokoj u duši. Možda je baš zbog toga bogatašima toliko teško da uđu u Carstvo Nebesko. Doktor je bio vlasnik privatne klinike za abortuse. Svako ko je bar malo pokušao da skine omotač tajnosti i zagrebe ispod površine ostajao bi zapanjen gomilom novca koja se iza svega toga valjala. Doktor je bio jedan od vodećih u toj oblasti. Ponekad bi mu se učinilo krivo što će istorija zauvek pamtiti cara Iroda koji je ubio (kako istroričari kažu) samo između 50 do 60 dece. Toliko ih je u malom gradiću poput Vitlejema tada moglo biti. Doktor je do sada, a bio je na zalasku radne i životne karijere, ubio više od šezdeset hiljada. I on i Irod, pa i doktor Mengele ako baš hoćete, su činili legalne, od tadašnjih vlasti (Irod je bio vlast sama) dopuštene stvari. Pa ipak, istorija će pamtiti i Iroda, i Mengelea, a ON će biti brzo zaboravljen. Ponekad bi ga duboko u srce dirnula ta činjenica. Ali, zapravo, vreme je bilo takvo. I Irod i Mengele su bili paradoksi jednog vremena, jedinstveni u svojoj pojavi. A danas je bilo neko drugo vreme. Sve je uznapredovalo prateći razvoj moderne tehnologije i industrije, pa i sama industrija smrti. Danas je svaka varošica imala svoje doktore smrti čije su ruke bile neuporedivo krvavije i od Irodovih i od Mengeleovih. Bez obzira na svu legalnost svojih činjenja doktor je više puta učinio i neke nelegalne stvari. Više puta je ubijao decu i u osmom mesecu trudnoće, jednom je čak smrskao lobanju detetu koje je bilo u devetom mesecu embrionalnog razvoja. Možda bi se već koliko sutradan rodilo. Doktor se nimalo nije stideo toga. Postojali su uvek jaki argumenti za tako nešto. I pored nabrojanih ljudskih prava i ostalih ideoloških vrednosti kojih par hiljada eura na računu više uvek znaju da budu veoma neodbivljiv argumenat. Doktor je znao da i drugi ljudi znaju za te bestijalnosti koje se odigravaju iza zatvorenih vrata urednih i čistih lekarskih ordinacija. Doktor je takođe znao i da se niko ne bi usudio da reč prozbori o tome. To bi bilo pravo svetogrđe, a i odmah bi na stotine NVO i raznoraznih Udruženja za zaštitu ljudskih prava i sloboda, klevetnika opanjkalo i ponizilo toliko jako da godinama posle ne bi mogao da se oporavi. Zaboga, dvadeset i prvi je vek, progres i demokratija! Nećemo valjda sada, kada smo dosegli ovaj stepen civilizacije ponovo prizivati duhove prošlosti. I tako su ovi zemaljski dani tekli a planeta se sve više i više napajala dečijom krvlju, da bi čak i vetar ponekad donosio miris krvi, a anđeli božiji plakali na nebu gledajući šta se na Zemlji zbiva. Onda me je moja majka jednog jutra osetila. Osetila je moj lagani pokret. Jednog jutra kada sam već imao dovoljno snage da joj tog jutra po prvi put utrobu pomilujem. Bio je to veliki događaj za mene. Imao sam sve prste na rukama i nogama a broj elektronskih veza u mome mozgu je već bio opasno blizu broju atoma u Svemiru. Kod odraslog čoveka broj tih veza je veći od atoma u Svemiru, a kod mene je već bio sasvim blizu tom broju, ali imajući u vidu i ostale veze i funkcije koje su u meni postojale već sam bio složeniji od čitavog Svemira. Imao sam nepuna tri meseca a već sam po složenosti nadilazio nešto tako veličanstveno kao što je to beskonačni Svemir i svako ko bi me ubio zapravo bi učinio isto ono što bi učinio i onaj ko bi uništio Svemir ceo. Narednog dana majka se pohvalila svojim koleginicama da joj se TO ponovo desilo (ja sam u stvari već imao sestru kojoj je bilo tri godine), da će ponovo imati dete, ali sve što je od njih mogla čuti bili su zvuci zgražavanja. „Zar sada? Zar u ovo vreme prosperiteta da opet sebe lišavaš uživanja? Zar opet da menjas pelene, da preskočiš par letovanja na moru, da ne kupiš sebi najnoviji model mobilnog telefona? I to zarad čega? Zarad jedne male gomile parazitnog tkiva koje sada raste u tebi!!! Tako su joj žene tada govorile. Majka ih je slušala i divila se njihovoj prosvećenosti, osetila se tako malom u očima ovih žena koje su tako jasno znale šta žele od života. Onda joj je jedna od njih prišla i tutnula joj nešto u ruke. Šapnula joj je tada: „Ovo je vizit karta čoveka koji najbolje radi te stvari. Ne plaši se toga, ja sam to već sedam puta uradila i vidiš da mi ništa ne fali.“ Tada je majka prvi put čula za doktora. I celu narednu noć mislila je o njemu. Čekaonica Klinike za abortuse bila je prepuna zena. Kada je majka ušla unutra niko je nije ni primetio. Osećala se prijatna atmosfera kakvu samo moralna oslobođenost od stega ume da pripravi. Većina žena je uživala u prijatnom, opuštajućem čavrljanju, neke su stvavljale lak na nokte, neke popravljale ruž na usnama. Ona je sela i čekala je da je doktor pozove. Ja sam u stomaku osećao čudne kontrakcije majčinih mišića koje je samo strah mogao da proizvede. Ali ja tada nisam znao za strah, nisam znao ni za smrt, bio sam tako bezbedan na najtoplijem mestu na svetu za kojim kasnije i rođeni često u svojoj podsvesti pate. Narednih dva sata majka je sedela tu pokušavajući da ne misli ni o čemu, da sluša razgovore ostalih žena za koje se videlo da su već iskusne u tome, da čak pokuša da se nasmeje njihovim šalama. Ponekad bi joj se učinilo da iza svih ovih izmešanih mirisa skupih parfema oseti čudan miris smrti, i tada, da nije bila ograničena sa samo pet čula mogla bi iznad sebe da vidi njenog i mog malog anđela čuvara kako plaču i vapajući mole Boga da učini neko čudo. Ali tada, u tom trenutku, je više od nekoliko hiljada anđela plakalo i iste molitve upućivalo Bogu jer toliko beba svakog trena bude ubijeno, a Bog je toliko posla imao tih dana da zaista nije mogao svakoga anđela da čuje. Kao kada umorni kancelarijski radnik okrene telefonsku slušalicu naopačke i stavi glavu između ruku pokušavajući da dođe k sebi od silnih poziva. Eto, takav je tih dana bio dobri Bog. Kada je doktor prozvao njeno ime, i kada je odmah zatim ušla unutra, iz nje je sasvim neočekivano izletelo nekoliko reči. Nije želela da ih kaže, nije ni mislila o tome ali ispod njene maske, duboko u njoj su tinjale te reči i onda se i sama začudila kada je u toj praznoj doktorovoj prijemnoj sobi začula sebe da govori: „Doktore, ubiću svoje dete!“ Doktor ju je nipodaštavajući pogledao tada i rekao joj: „Nemoj da si primitivna, ženo! Pobogu, 21 je vek!“ Doktor je veoma dobro znao da je Amerečki Vrhovni sud svojom odlukom iz juna 1983 godine ozakonio pravo doktora da ne objašnjavaju ženama pravu suštinu i posledice abortusa. To mišljenje je preuzelo pravo svih zemalja u kojima je abortus dozvoljen. U suštini stvar je prosta. Iza abortusa je tolika prljavštine da nijedna žena ako bi saznala činjenice ni u ludilu ne bi pristala na tako nešto. A to bi onda prouzrokovalo gubitak silnih stotina milijardi dolara i to svake godine. Stradala bi čitava pornografska industrija, dobar deo medecinske i farmaceutske industrije, industrija kozmetike, prostitucija, a to bi onda već bio lančani proces koji bi sa sobom povukao u propast mnoge moćnike širom sveta. Tako nešto bi bilo nedopustivo i sud je tako i presudio. Doktor je znao i da u jednoj bogatoj zemlji kao što je npr. Kanada od hiljadu žena koje izvrše abortus tri žene umru u toku ili neposredno posle abortusa. Broj smrti žena zbog broja izvršenih abirtusa iz godine u godinu je sve veći ali javnost ništa ne sme da sazna o tome. To je najčuvanija tajna današnjeg čovečanstva! Doktor je takođe znao da se samo 57 procenata trudnoća koje uslede posle abortusa završe blagovremenim porođajem, da 20 procenata žena koje izvrše abortus zauvek ostane neplodno, a da je broj patoloških trudnoća kod njih za 2.2 puta veća od prosečne stope. Doktor je takođe znao i za patnje beba. Vršio je sve metode abortusa i sve ih je voleo. Histerekomija je naprimer bila baš zabavna. Napraviš otvor na materici, kroz njega izvučeš bebu i staviš je u lavor. Dete se pračka i ispušta neke piskutave glasove. Onda lavor prekriješ čaršavom da majka ne bi videla. Još nekoliko narednih sati dete pišti i daje znake života. Doktor se setio citata jednog svog američkog kolege koji je slučajno izašao u javnost: „Izvadio sam nekoliko veoma krupnih beba. Bez oklevanja radim abortuse i u sedmom mesecu trudnoće... Jednog jutra sam poređao četiri koje su plakale. Nisam imao vremena da ih tamo ubijam jer sam bio veoma zaposlen (vršeći abortuse). Nisam bio voljan da ih bacim u peć za spaljivanje, jer je bilo mnogo masnog tkiva koje bi moglo da se iskoristi u komercijalne svrhe.“ Doktor je se grozio kada ovakve stvari procure u javnost. To je bilo kao da se ruši neka sigurna kula koja je štitila more laži. Ili ono kada je u dvorištu njegovog kolege pronađen kontejner sa 3.5 tona dečijih tela. Bilo je to šestog februara 1982 godine u dvorištu doktora Marvina Vajsberga. Bilo je 17000 tela u hladnjači. Samo ljudi jakog stomaka su onda mogli da posmatraju taj prizor a neki novinari su čak padali u nesvest. Dosta beba je bilo staro između 25 i 30 nedelja. Mogle su da se spasu kao što se to rutinski radi sa prevremeno rođenim bebama. Čak je i državni senator Aleks Garsija podneo službeni zahtev za dozvolu sahrane. Petog maja 1982 godine je to učinio i predsednik Regan. Ali, malo ko zna da su čak i američki predsednici manje moćni od ACLU (Američki građanski liberalni savez). Bilo je čak protesta što su neke fotografije unakaženih dečijih leševa dospele u javnost. Na to je senator Dejvid Roberti samo uzviknuo: „Napravili su fotografije i u Aušvicu!“ Sudska bitka za sahranjivanje ovih beba trajala je tri godine. Na kraju je Kalifornijski sud izjavio: „da bi izdavanje dozvole za sahranu bilo pokazivanje naklonosti prema verovanju koje nije univerzalno - a to je da su pobačene bebe ljudska bića.“ Ove bebe su bačene na đubrište ili spaljene. Bog je jednom rekao: „Pre nego te sazdah u utrobi, znah te..“ (Jeremija 1:4). Doktor R.A. Gelop rekao je jednom drugom prilikom: „Kada se jednom dozvoli ubijanje nerođenog deteta, više neće biti zaustavljanja ni ograničenja... Vi ste pokrenuli lančanu reakciju čija ćete, možda, žrtva postati i vi... Ako će doktor da uzme novac za ubistvo nevinašceta u majčinoj utrobi, ubiće i vas inekcijom kada mu za to plate vaša deca. Vaša deca će možda želeti da vas ubiju zato što neće želeti da vas pomažu u starosti, ili možda zbog vaše kuće i imovine. Ovo je užasna noćna mora koju vi stvarate za budućnost.“ Hipokrat je rekao u svojoj zakletvi, koju i svaki doktor svečano položi (koju je i „naš“ doktor položio) pre dobijanja titule: „Neću dati smrtonosni lek nikome ako me za to i zamoli, niti ću ga navoditi na to. Takođe, neću pomoći ženi da prekine trudnoću. U čistoti i svetosti čuvaću svoj život i svoje znanje. Ako ispunim ovu zakletvu i ne prekršim obećanje, moći ću da uživam u životu i radu, poštovan i slavljen među ljudima u budućnosti; ako ne ispunim ovo obećanje i lažno se zakunem, neka sve suprotno bude moja sudbina.“ Mojra Kvinlan, pravni zastupnik glavnog štaba Američkog udruženja za život iz Čikaga je rekla: „Ne pokušavajte da nađete logiku u svemu tome. Nje nema!“ Majka je ležala na toj napravi tamo, raširenih nogu, ponižena, rasčerečena i pomislila je da je sve to groznije nego scene iz hičkokovih filmova. Ali, tada je već bilo kasno za bilo šta. Doktorov hladni, zupčasti nož je ušao u nju i tog trena sam prvi i zadnji put u životu video trunčicu sunčeve svetlosti. Tada, tog delića sekunde dok je doktorova ruka unosila hladno sečivo. Sledeće što sam video bio je bljesak hiljadu atomskih eksplozija nad Hirošimom. Moja desna noga je bila odsečena. Čak i da se majka predomisli sada, čak i da uspe da odgura doktora, čak i zemljotres da bude i da doktoru cigla padne na glavu, bilo, bilo šta da se desi, celokupni moj koncept kao kompletnog ljudskog bića sličnog Bogu bio je zauvek uništen. Bio sam sakati invalid. Deo celog Svemira bio je nepovratno uništen. Onda je zazvonio telefon. Nekoj ranijoj doktorovoj pacijentkinji bilo je jako loše i on je morao da se javi. I narednih deset minuta, dok je on razgovarao i davao upustva ja sam bio u utrobi majke i bio sam bol sama. Vrištao sam u plodovoj vodi, koprcao se. Majka je osećala moje pokrete u sebi. Da li je plakala ne znam, ali ja unutra jesam. U svoj toj vreloj krvi koja je iz mene tekla, ja sam bio ostrvo cviljenja i tuge, izdat od najplemenitijeg bića koje je Bog ikada stvorio - od svoje majke. I tada, tada me je to bolelo više od noge koje više nije bilo, od otvorene rane, od slanoće krvi. Ali, ja sam i tada voleo svoju majku, ja jednostavno nisam poznavao nijedno drugo biće na celome svetu osim nje. Ja sam u nju uložio svo svoje bitisanje, ja sam bio najdivnije pošten prema njoj kako niko i nikada neće biti jer smo nas dvoje bili deo najčvršće veze u Svemiru – veze između majke i deteta. Možda će majka imati puno ljubavi, možda će padati i možda će se dizati, možda će biti kraljica ili kurva, bilo šta da bude niko je neće više voleti nego što bi je njeno dete volelo, više nego ja što sam je voleo tada. Onda sam se smirio i priljubio uz telo majke. Milovao je tada majušnim ručicama i mislim da je osećala ljubav koja joj je u utrobi bila tada. Onda se čuo zvuk spuštanja slušalice i ubrzo zatim nisam imao ni drugu nogu, onda su ruke koje su stezale telo majke postale potoci krvi. Lobanju mi je doktor smrskao golim rukama, ali to više nisam ni osećao. Propadao sam kroz beskrajno duboki tunel ali na njegovom kraju nije bilo svetlosti, a nijedan anđeo tada nije bio sa mnom. Majka je otišla kući a telefon je već zvonio. Prijateljice su je zvale da joj čestitaju i da joj daju podršku. Jedna od njih joj je rekla: „Hajde, to je gotovo. Uradi nešto lepo za sebe danas. Zaslužila si.“ Ležala je u krevetu do uveče a onda joj je već bilo lakše. Rešila je da posluša prijateljice i otišla je da nagradi sebe nečim. Danas je se svrstala u red savremenih žena i osećala je da treba da nagradi sebe zbog toga. Otišla je u malu prodavnicu mobilnih telefona i izabrala najskuplji model. Znala je da je bila toliko glupa da dopusti da se ja rodim to sebi ne bi mogla priuštiti. Kao ni letovanje, a ove godine je želela da ode na neko baš egzotično mesto. I otišla je tog leta. Telefon je imao kameru, snimanje glasa, poziv na glas i ko zna još kakve tričarije koje nikada neće ni znati da koristi. I dok se vraćala kući te noći, za tren joj se učinilo da tih dvesta grama plastike u njenoj ruci svetli kao najsjajnija zvezda u noći. Ja sam pao u jamu. Tako se to mesto moglo nazvati. Tamo odlaze duše nerođenih beba. Nerođene bebe nisu upoznale Sveto Krštenje, nerođene bebe nisu imale priliku da svesno izaberu Hrista za spasioca. Njima je Bog bila majka. I njihov ih je Bog poslao u jamu. A ni onaj pravi Bog nije imao pametnije rešenje za njih. Svako drugo rešenje bi bilo nipodaštavanje Božije reči ali ni svemogući Bog ništa nije mogao protiv svoje reči. Hrist jeste silazio u Had ali ovamo nije. Ovde je bila večna tama i večni plač odbačenih. U jami nas je bilo na milijarde. Sva pobijena nerođena deca ikada. I svakog sekunda na hiljade nove ubijene dece je padalo dole. Ali, dole mi nismo bili deca. Dole smo bili samo nepokretne mrlje, gomilice tamne energije. Gomilice tuge. I bili smo tu za večnost, za večnost u kojoj nema svetlosti, u kojoj nema razgovora, u kojoj nema zelenila lišća ni prozirnosti oblaka. I bili smo zauvek gladni majčinog mleka i dodira majčinih ruku. Ali, nikada, nikada mi ništa od toga nećemo imati. Doktor je tela pobijenih beba prodavao kozmetičkoj industriji. I on je u dvorištu imao mali hladnjaču i vrlo česte isporuke fabrikantima pomada i šampona. Od kolagena iz naših tela pravili su pomade za podmlađivanje. Nekim čudom, jednog dana, ugledavši prve sitne bore i moja majka je kupila pomadu i u toj kutijici je baš bio kolagen iz moga tela. Ona nije ni znala da se ta sredstva prave od tela pobijene dece, ali je osetila neizrecivu blagost dok je mazala telo svog sina na svoje lice. I stvarno joj je bilo bolje. Bore su nestale. Nije se setila tada Brižit Bardo, nije se setila ni Elizabet Tejlor. Dve najlepše žene u istoriji bile su ogavne babe sada. Starost i smrt je nemoguće pobediti pa čak ni mazanjem dečijim telima po licu. I to je možda osetila kada je kupila drugo pakovanje pomade. Sve je bilo isto ali je ipak nešto nedostajalo. Verovatno ono genetsko podudaranje jer je sada telo drugog deteta bilo u kutijici. Kada si ti naredne godine rođena osetio sam nekako. Dole se sve tajne znaju. Ti si bila polovina moga zemaljskog tela, od moga rebra stvorena. Znao sam da ćeš me celoga svog života tražiti u muškarcima. Ja sam bio tvoj suđenik ali su me ubili i ti tada nisi znala to. Bila si beba koja je upoznavala ovaj zemaljski poredak stvari koji je bio toliko različit od svega onog što si ranije upoznala. Bila si na najlažnijem ali i najlepšem Božijem svetu. I svi su te voleli. Bila si im i reka, i školjka i biser. Bila si im sve. Najlepša mala devojčica u kraju. I kada si u školu polazila, i kada si postala devojka, i kasnije kada su svi očekivali da se udaš. Ali ti se nisu udavala. Onaj za koga si trebala da se udaš je još pre rođenja gurnut u jamu a ti si osećala da negde postoji neko ko bi ti sasvim odgovarao, ko bi bio zaista, ali zaista tvoj. I postojao sam u tim dimenzijama toliko dalekim od tvojih dimenzija. Ali sam te voleo tamo. Vapio sam za tobom. Trebali smo da se upoznamo kada bi ti imala 17 godina. Udala bi se za mene sa 23. U 24-toj godini bi mi rodila sina, u 26-toj kći. Naš sin bi postao cenjeni naučnik. Kada bi mu bilo 28 godina pronašao bi lek protiv raka i zauvek ljudski rod rešio te pošasti. Naša kći bi od malena pokazivala revolucionarni duh. Kada bi porasla oformila bi revolucionarnu čeliju mladih boraca i onda kada bi osetila da će antihrist doći na vlast ispalila bi smrtonosni hitac u njegovo srce. Onda ne bi bilo Trećeg svetskog rata. Milijarde ljuskih života bi bilo spašeno. Ali ništa od toga se neće desiti jer je neko poremetio prirodni tok stvari. I ja te nikada neću ljubiti. A ljubio bih te, baš sada bih te ljubio, i moje reči ljubavne bi u tvome uhu noćas odzvanjale snagom stotina neugasivih vulkana. Moja sestra je bila jedna od onih veoma dobro maženih i paženih devojčica. Znate ono, kada količina ljubavi koju ti neko daje počne da bude dosadna. Tako ju je moja majka volela. Bila je kći jedinica i bila je veoma dobro čuvana i od sunca i od kiša. Kupovano joj je sve što bi poželela ali nikada nije bila srećna. Zimi se nije grudvala sa ostalom decom, nije išla na eskurzije sa školom, leti je smela da izađe na plažu samo od 9 do 11 h. i popodne posle 18 h. Ali baš tada na plažama nikoga nije bilo. Ni drugarice joj nisu često dolazile kući da ne bi sa njima i neki virus ušao. Bila je jedno veoma tužno dete koje je sve više bežalo u svoj svet. Sama je stvarala taj svet u svojoj sobi lepeći neke sličice po zidovima, seckajući krpice za svoje lutke. I neznajući da je ikada trebala da ima brata, lutku u obliku jednog dečaka je najviše zavolela i zvala ju je brate. Naposletku je više pričala sa lutkama nego što je sa ljudima, a njen osmeh je bio jedna od najređih stvari u celom Svemiru. Toliko ga je malo bilo. Ali, kao što to obično biva u ovakvim pričama, jednog sasvim običnog jutra na planeti Zemlji, kada je imala samo 11 godina života, i kada je sa torbom punom knjiga na leđima žurila u školu, dok su se labudovi tek budili iz sna a pupoljci cveca otvarali sa prvim zracima sunca, u nju je udario preskupi automobil koji je vozio pijani sin onog istog doktora koji je i mene ubio, dok se vraćao kući sa pijane žurke bogataške dece na kojoj je bilo i pića, i lakih droga, i seksa u svim varijantama. Moja sestra je bila pretvorena u fleku krvi na asvaltu a deliće njenog mozga su danima posle stanari okolnih kuća brisali sa svojih prozora, dok je vetar još dugo posle nosio stranice njenih knjiga i sveski svuda okolo, čak i kilometrima daleko. Ja sam vremenom u jami spoznao da sam sličan električnim signalima. Ponekad bi u tami bljesnule čudne iskre i mi smo znali da su to molitve naših majki koje nas se, eto, ponekad sete. Dana kada je umrla moja sestra ja sam video iskrice moje majke. Da nisam bio večna tuga i plač tada bih sigurno zaplakao. Ovako samo nikada neću prestajati. Sledeći te iskrice, lebdeći za njima ja sam naučio da idem kroz kablove i žice. Naučio sam da ulazim u mrežu interneta. I tamo sam te jednog dana pronašao. Moj voljeni Nick Name, moju zvezdanu Tonatu. Nisam mogao da odolim. Javio sam ti se, pretvorio delić sebe u poruku. Pisao sam ti kao da jesam, kao da me ima. Vizuelizovao sam ti i svoje fotografije, onakvim kako sam tada trebao da izgledam ali nisam jer me nije ni bilo, ali hteo sam da te utešim znajući da ćeš me zauvek tražiti ne nalazeći me nigde. Video sam ti i početak, i sredinu i kraj, ali ti nisam o tome govorio. Neko ti je mene nekada oduzeo nemajući ni najmanje prava na to. Pisao sam ti moje pesme i moje Priče o ljubavi, moje Priče Tonati. I znam da si me onda bar krajičkom srca prepoznala, da si osetila neku neobjašnjivu plimu u sebi. Možda ću i uspeti u tome – da završim svoju knjigu o tebi pre nego što anđeli otkriju da postoji rupa u jami i da oni kojima je sudbina da večno budu zrnca samoće uspevaju da bar malčice izvire odatle. Makar i ovako. I pre nego što se to desi, pre nego što poslednji ključ zaključa poslednji katanac i teška vrata padnu ja koristim ovu priliku da ti rečima predam tragove ove moje duše koja je izbrisana za svet, ali za tebe neće biti nikada. Čak i onda kada budeš drhtava starica, čak i onda ja ću biti tvoj posebni trag u večnosti, zvuk koji bi čula kada bi samo tvoja čula bila izoštrenija za svet mrtvih i odbačenih. Ali, čućeš i ovako, ponekad u šumi, ponekad kada budeš stavila uvo na hladnu zemlju, ponekad u pesmama ptica, ponekad u zvuku koje prenose školjke iz najtamnijih dubina mora. Čak i onda kada budeš u raju i kada Bog bude izbrisao svaku suzu sa tvoga lica i sve uspomene na zemaljski život ti zamru ja te neću zaboraviti. U mojoj jami zaborava nema. Ali tebe u meni će zasigurno zauvek biti. Doktorov sin je osuđen samo uslovno. Dobri odnosi sa političkim strukturama su perfektna komparativna prednost i doktor je to oduvek savršeno znao. Međutim, u to vreme je i sam doktor počeo da oseća bol u levoj strani grudi i trnjenje ruke. Postoje stvari na koje novac nema veliki uticaj i smrt je jedna od njih. Može se odložiti za malo ali neumitno dođe. Zapravo, sama smrt nije toliko ni bitna. Bitno je ono gde će duša otići posle. Doktor je umro šest meseci posle moje sestre i u trenutku smrti se silno začudio što oko sebe ne vidi anđele. Doktor nije ni sanjao da anđeli i ne haju za ljudska prava i demokratiju. Na dnu tunela ga je čekalo 60 hiljada demona sa oštrim kiretama. I praviće mu društvo čitavu narednu večnost. Majka je posle smrti moje sestre naprasno ostarila. Svaki trag lepote nestao je iz nje. Moj otac koga nikada nije naročito ni volela se ubrzo zatim propio i otišao sa ovog sveta sasvim neprimetno. Samo su ga jednog jutra izneli iz kafane, a u njegovim očima više nije bilo neba. Moja majka će narednih 40 godina živeti sasvim sama. Često će poželeti dečiju vrisku, poželeće unučad, poželeće da nekog u ovom svetu nazove svojim, da joj neko ruke nežno da, ali nikoga više takvog na svetu neće biti. Umreće jednom poludela i napuštena u staračkom domu na periferiji grada i života. Poslednjim tragovima svesnog rasuđivanja zamoliće Hrista da joj oprosti, i Hrist će joj oprostiti kao što uvek prašta onima koji se kaju. Na ulasku u raj sačekaće je moja sestra i povesti je ka rubovima nekih visokih planina, a rajske ptice će leteti onda nad njihovim glavama i sve što je ikada bilo loše biće zaboravljeno tada. Samo će biti ruka deteta u ruci majke i sve te divne ptice i muzika okolo. A ja ću, bez prava na izbor, iz svoje jame zauvak prizivati tvoje ime. I onda kada utihnu atomske eksplozije, i onda kada Zemlja postane samo kosmička prašina, i onda kada više ne bude ni smrti, ni jauka, ni plača. Kada se svi svetovi vrate u prvobitnu polaznu tačku a i sami se anđeli budu nasmejali iluzijama, ja ću vapajući tvoje ime kao biser sveti u svoj svojoj tuzi prizivati... tvoj, Miodrag PS: Cenjena moja ljubavi, hvala ti sto si moju dusu ispunila ovom specificnom plemenitoscu da sam se setio i svih onih dusa nepravedno pobijene dece. Ako neko ikada citajuci ove redove odluci da spasi bar jedan zivot bebe mozda ce i nase duse za tren zablistati kao krila andjela pred Bogom i mozda ce nam to oprati i more nasih greha... |
| < | prosinac, 2004 | > | ||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | ||
| 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 |
| 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 |
| 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 |
| 27 | 28 | 29 | 30 | 31 | ||